KESTEN – jesen u najlepšem izdanju

Pečen kesten i kesten-pire – da li je to sav gastronomski repertoar ovog tipično jesenjeg ploda? Naravno da nije! Između dva svetska rata najekskluzivnije jelo srpskih trpeza bila je patka punjena kestenom, a istovremeno je hleb od kestenovog brašna bila glavna hrana puke sirotinje.

Za mnoge je najbolja (i najtačnija) meteorološka prognoza – miris. Kad ulicama počne da se širi i prijatno čarlija miris pečenog kestena, nepogrešivo znamo da je jesen, u punom sjaju. Kesten se kupuje na pijaci za „sitne novce”, što i nije čudno jer se vrlo često desi da polovinu bacite. Naime, na kestenu se spolja ne vidi da li je istrulio. Pri tom nije najpametnije da sami skupljate kestenje po parku zato što je taj kesten – divlji, i nije za jelo, osim ako imate konja (to je njihova poslastica). Vojne kasarne su u stara vremena bile okružene stablima kestena kojima su se hranili konji vojnika. Nasuprot divljem, pitomi kesten koristi se u ljudskoj ishrani, ali on raste – u šumi.

Odvajkada su seljaci-bezemljaši skupljali kesten po šumama, sušili ga i mleli. Brašno koje su dobijali nije imalo dug rok trajanja kao pšenično, a kad je i kukuruz stigao u Evropu, na kestenovo brašno maltene se i zaboravilo. U severnoj Italiji se, na primer, palenta pravila od kestenovog brašna dok ga nije zamenilo kukuruzno. Takozvani „drveni hleb” (pretpostavite koliko je bio tvrd), pun velikih i nepravilnih rupa, pravio se od „šumskog” (kestenovog) brašna. Ovaj hleb naročito je bio popularan na Korzici, na njemu je i Napoleon odrastao.

Karakteristike kestena

Stablo kestena živi duže od 500 godina, a godišnje u proseku daje 150-200 kg plodova. U plodu je 44% skroba, 4% šećera i 2% masti. Ovakvi parametri ukazuju na visoku energetsku vrednost koja dugo drži sitost, daje snagu i ne goji.