Miljin kuvar – Poslastice s voćem

Ovaj broj Miljinog kuvara – Poslastice s voćem, bio je dvobroj izašao u junu/julu 2014. godine i imao je 76 recepata za poslastice s voćem.

Nekad, u doba kad nisu postojali rashladni uređaji i kad se voće i povrće nisu gajili s ovoliko hemije nego su rasli onako prirodno, pa šta im Bog dâ, sve je imalo drugačiji ukus. Mnogo bolji, naravno. Da ne biste pomislili kako vam ovo piše Metuzalem koji pamti vreme od pre Potopa, i nije bilo tako davno. Šezdesetih smo imali frižidere, ali smo slabije stajali sa zamrzivačima. Njihova ekspanzija počela je tek sedamdesetih, pa su vredne domaćice ostavljale jagode za period „kad im vreme nije” sve u nadi da će ostati sveže kao da su tek ubrane. Međutim, od ta posla – ništa. Zaleđene jagode i maline mogle su samo da se skuvaju, kao i paradajz… A što biste jagode kuvali u januaru, kad lepo možete da napravite pekmez, slatko, liker ili žele odmah pošto ste ih kupili? Dok još mirišu na Raj, i mirisom i izgledom zavode.

U eri hladnjača, plastenika i svakojakih čudesa moderne tehnologije, još uvek je priroda u prednosti. Pitanje je i da li će ikad iko ili išta moći da dostigne njeno savršenstvo. Oni kojima je odavno jasno da je to nemoguće, vraćaju se prirodi i proizvode i koriste samo organski gajenu hranu, pa ćete u Engleskoj, na primer, crvljivu i na prvi pogled nikakvu jabuku platiti dvostruko ili trostruko skuplje nego onu koja izgleda kao „sa slike”. Neugledna nije bila tretirana nikakvim hemijskim sredstvima, za njen rast zaslužni su samo sunce, voda i zemlja, a to je svakako bolje od pesticida. Na stranicama 4 i 5 ovog izdanja imate kalendar voća, pa pratite sezonu ako su vam dobar ukus i sopstveno zdravlje preči od izgleda voća. Budući da živimo u Srbiji, organska hrana još uvek nije skuplja od „veštačke” – da li na žalost ili na sreću, pokazaće vreme.

Jednom sam tako, ne mogavši da odolim, kupila po astronomskoj ceni sveže jagode usred marta. Kako su bile divne na oko! Na njima je pisalo da dolaze iz Kalifornije. Još su i egzotične! Međutim, kod kuće je ta njihova „šminka” pala u vodu. Niti su mirisale, niti su bile sočne, od njih je bila ukusnija plastična kašičica istopljena u čaju, koju sam takođe imala priliku da probam.  Na to koliko sam platila „plastiku” i kako mi se novčanik jedva oporavio od te bolne operacije, ne vredi ni trošiti reči. Školarinu sam platila i naučila da su pijaca i sezona jedini parametri kojima bi trebalo da se rukovodim.