1645480414535d09f28803c982203140_v4_big

Svadbe: običaji i nepoznate reči, kako je bilo nekad a kako danas

Milja Lukić

Tradicionalno, jesen je u Srbiji vreme za svadbe. Tako je bilo nekad, kad su se ljudi venčavali po završetku poljskih radova, ali tako je i sada, kad poljoprivreda ne diktira životni ritam čak ni onima koji od nje žive. Međutim, svadba s mladencima i gostima, kakva nam je danas poznata, nije postojala sve do potpunog oslobođenja od Turaka. Do tog vremena svadbe su se odvijale po kućama i žene su se veselile daleko od pogleda „stranaca”, mogli su da ih vide samo njihova rodbina i rodbina „prijatelja”.

 

Nekad i sad

Nekad je najniža granica za sklapanje braka bila 12 godina za devojčice i 14 za dečake, po pravilima Pravoslavne crkve. U drugoj polovini 19. veka granica se pomerila na 16 godina za dečake i 14 za devojčice.
Sad maloletnici (do 18 godina) mogu da se venčaju samo uz dozvolu roditelja ili staratelja.

Nekad su neudate devojke posle napunjenih 25 godina smatrane za baba-devojke.
Sad se brakovi najčešće sklapaju posle 30. godine.

 

Rečnik (po abecednom redosledu)

Barjaktar – nosi barjak s peškirom ili košuljom na čelu svatova koji su krenuli po mladu. On je mladoženjin najbolji drug ili bliski rođak. Pravilo je da barjaktar bude naočit, stasit mladić.

Buklija – čutura s rakijom, ali za svadbu ukrašena cvećem ili rezbarijama i obavezno sa „svadbenim peškirom”. Buklija je bila neka vrsta opšte pozivnice za svadbu – svatove je stari svat pozivao od kuće do kuće buklijom, i svako ko bi iz nje ispio gutljaj, smatralo se da će biti svat na venčanju. Svatovi su bukliju dodatno ukrašavali i dopunjavali rakijom uz čestitke i želje za sreću i dug život mladenaca. Buklija je na svakoj svadbi imala počasno mesto, jednako važno kao i svadbena torta.

Dever – mladoženjin brat „otkupljuje” mladu, predaje je mladoženji (po novim običajima, predaje je otac) i čuva je tokom svadbe.

Đuvegija – momak stasao za ženidbu, u nekim krajevima i sâm mladoženja.

Jabuka – kad svatovi s mladoženjine strane dođu po mladu, mladini otac ili brat postave jabuku na neko visoko mesto, i mladoženja mora da je upuca, da pokaže kako je spretan i „zaslužuje“ da im ćerku i sestru odvede iz kuće.

Jenđe (preteče deveruša) – mladine rođake i najbolje prijateljice. Uveseljavale su goste, pevale i natpevavale se međusobno, ali im je glavni zadatak da u svakom trenutku budu uz nevestu.

 

Memorable Wedding moment 00173

 

Kum – zvanični svedok na venčanju (venčani kum, za razliku od krsnog, koji je svedok na krštenju). Danas se za kuma bira najbolji prijatelj, a nekad je to mogao da bude i čovek s kojim niste toliko bliski jer se smatralo za nesreću ako se prekinu stara, nasleđena kumstva. Kum je nekad pomagao i u organizaciji svadbe: kupovao burme, ugovarao muziku… Danas on mladoženji samo dodaje burme, po obavljenom venčanju baca novac uvis (za sreću i berićet) i uglavnom naručuje pesme. Pošto ih najčešće i plaća, ostala je izreka: Kume, izgore ti kesa. Podrazumeva se da je kum najveselija osoba na svadbi. Velika je čast biti izabran za kuma – narod slikovito opisuje poštovanje prema kumu: Bog na nebu, kum na zemlji.

Kupovina mlade – mladoženjini svatovi moraju da „otkupe“ mladu kad dođu po nju, i najčešće se radi o simboličnim sumama, više je reč o nadmudrivanju mladoženjinog brata i nevestinog brata ili oca. Nekad je „prodaja mlade“ bila vrlo skupa, davao se čitav imetak, dok knez Aleksandar Karađorđević nije zakonom zabranio ovaj običaj 1846. godine.

Momkovanje – prelaz iz doba detinjstva u pripremni period za brak (za devojke se taj period zvao – devovanje). Danas se ovi izrazi koriste u ironičnom kontekstu.

Peškir/košulja – u stara vremena, devojke su pokazivale zainteresovanost za venčanje s određenim momkom ako mu po provodadžiji pošalju košulju ili peškir koji su same izatkale. I dan-danas svatovi s mladoženjine strane po nevestu dolaze s istim tim peškirom ili košuljom, dokazujući time da su dobrodošli, da ih devojka „hoće“.

Pozivnice – kod nas su mladenci počeli da ih štampaju posle Prvog svetskog rata, kad su pored poziva na veselje imale i spisak jela koja će se služiti na svadbi. Posle Drugog svetskog rata jelovnik se na pozivnicama retko štampao.

Provodadžija/provodadžika – osoba koja ugovara brak. Devojke su nekada retko bile viđene na javnim mestima, pa je upoznavanje budućih mladenaca i sklapanje braka bilo povereno „neutralnoj“ osobi. Pregovori su trajali vrlo dugo, i po godinu dana, zato što se smatralo da je red da devojka odbije prvu prosidbu. Provodadžisanje je, pogotovo u gradskim sredinama, bilo unosno zanimanje. Darivale su ih obe strane, a u pregovore je bio uključen i njihov procenat.

 

maxresdefault

 

Prsten – stari Egipćani smatrali su da „ljubavna vena” iz domalog prsta ruke direktno vodi do srca, pa je do dan-danas ostao običaj da se na tom prstu nosi prsten koji odslikava (ne)bračno stanje. Međutim, razmenu prstenja kao bračnog zaveta „izmislio” je Maksimilijan Prvi od Austrije koji je Mariju Burgundsku 1477. zaprosio prstenom s dijamantom. Od tada je ostao običaj da se za veridbu devojci pokloni prsten s kamenom, a na venčanju razmene burme, kao simbol bračnog jedinstva (burma nema početak i kraj, savršena je celina).

Ruzmarin – kod starih Grka bio je simbol lepih uspomena, a Rimljani su značenju dodali i vernost. Aluzije na brak su očigledne. Kod nas su ruzmarinom okićeni svi svatovi, nalazi se i na mladoženjinom sakou, makar jedan stručak oplemeni bidermajer…

Stari svat (starojko) – najstariji neoženjen muškarac u porodici, obično s mladoženjine strane. On buklijom poziva svatove na svadbu, dočekuje i ispraća goste… U stara vremena, on je bio „glavni baja” veselja, za sve se pitao.

Svadbena torta – prvi zajednički zalogaj novopečenih supružnika treba da bude sladak. Mladenci zajedno seku tortu i potom hrane jedno drugo.

Veridbene karte – u stvari, to su oglasi u novinama, naročito popularni između dva rata kod nas: roditelji bi objavom o veridbi najavili svadbu svoje dece. U Politici je postojala rubrika Veridbene karte. Kod nas se taj običaj izgubio, ali je u svetu, pogotovo među višom klasom, maltene društvena obaveza.

Iako je moderno vreme neminovno unelo promene u svakodnevni život, pa i da mladi žive zajedno („u braku”) godinama pre nego što se venčaju (ako to uopšte i urade zvanično), na mala vrata vraćaju se stari običaji. Na primer, deluje staromodno, ali svaki peti muškarac zaprosi devojku klečeći, bez obzira na to što su se već dogovorili kad, gde i kako će se „registrovati”.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 0
  •