Ničiji – Olivera Karan (SlovoPres)

Večita je dilema – šta u životu bira nas, a šta biramo mi. Roman Ničiji bavi se mladićem u potrazi za ljubavlju i pripadanjem, ali s pogrešnim izborima jer mu život druge nije ni pružio

Olivera Ristić

Niko Petrov – Žuća, alijas Džani, glavni lik s dva nadimka i jednim punim imenom stane u naslov romana – Ničiji. Kroz njegovu ispovest prepliću se doba njegovog života o kojima priča glavni junak kao Žuća, zbog riđe kose, mahom dečak, ostavljen, bez majke, s nebrižnim ocem, u potrazi za ljubavlju, pripadnošću. Džani je isto on, ali onaj koji sazreva i stasava i kao kuvar, a i neko koga život poput naleta vetra baca među različite ljude te se spletom okolnosti upliće u krimogeno društvo. Nevešt da postane deo tog miljea, on i strada. Završava u zatvoru jer ne ume da laže, jer mu je neko podmetnuo. Završava i robija ćutke jer nije dobio tu snagu u detinjstvu da se bori za sebe u nedostatku ljubavi, seleći se i menjajući sredine u kojima živi. Ta nepravda, taj nedostatak se razvija u bolest i kao Niko Petrov završava u zatvorskoj bolnici. Najljuća bolest je manifestacija svega što je iznutra izjedalo Petrova. Autorka nas vodi kroz njegovo pripovedanje u toj bolničkoj sobi, zapravo kroz odmotavanje slika iz prošlosti i priznavanje „ničijeg”, samom sebi svega što se taložilo u srcu dok se po inerciji živelo. Zaustavljen u trenutku bolesti, Niko Petrov ozdravljuje dušu dok telo kopni, pričajući svoju životnu priču doktoru koji je izvajan kao karakter koji ne leči samo telo već i dušu svojih pacijenata, i požrtvovano veruje u uspeh izlečenja.

Ko je Niko Petrov? „On je mladić u potrazi za ljubavlju, za pripadanjem nekom, s pogrešnim izborima, jer mu druge život nije ni pružio. Sitan lopov koji je krao samo lepe trenutke u životu, a koga su svi pokrali na svoj način. I, da, sasvim je dobro sâm izveo zaključak da je bio ničiji” (reči njegovog doktora). On je takođe dečak, mladić, suprug, otac kome su mnogi zatvarali vrata ispred nosa, a on se navikao na zatvorena vrata. On, koji nije ni slutio da može to postati, izgrednik je s dosijeom. Kako u zatvoru, tako i u bolnici svi znaju: „Dosije je jedno. U njega upišu sve u vezi samo s deliktima. Ne upišu razlog za delikt, kakav god da je. Nema olakšavajućih okolnosti. Surova pravna stvarnost.” Kontrast čoveka kao broja u odnosu na čoveka jedinstvenog po rođenju i sudbini. Odnos sistema, okruženja naspram onoga što je u ljudskoj duši čovek.

Čitajući roman, posmatramo kako se Niko Petrov menja, a jedan od ključnih momenata je, možda bi se moglo reći, iz jednog potpunog stanja predaje – povratak veri, što naizgled slučajno izaziva sestra Božana kod svog pacijenta. Vera u nešto više, vera da sagledamo gde su bili pogrešni izbori, vera da ako ih uvidimo i shvatimo gde smo grešili, gde smo se olako prepuštali drugima, prihvatimo greh i odgovornost, a Bog će nas ojačati. Petrov je u početku malo ciničan prema veri jer smatra da u surovom svetu nije dovoljno zatražiti pomoć od neke više sile i dobiti je. Ne, nije to To. Bog je u nama. Ta viša snaga zapravo je jedinstveni krug, sinhronicitet koji i sama autorka koristi da izgradi dobar zaplet u romanu gde su svi likovi zapravo povezani, i oslanjaju se jedno na drugo krećući iz jednog sivila ka toplijem svetu, okuplja ih sudbina „ničijeg” da svi probude ono dobro u sebi, da zadovolje pravdu, da uteše, da veruju.

Takođe, na tom putu samospoznaje potrebna je apsolutna iskrenost. Priznanje bez osude, samo takvo ima snagu da menja. Taj važan momenat je kad Niko shvata: „Nisam li i u sopstvenom životu bio sve vreme slabić?”, kolalo mi je dalje kroz glavu u kojoj mi je krv uzavrela od besa prema sebi. „Nisam li onda sve vreme, oslanjajući se na druge, pravio izbore koji nisu bili najbolji za mene, za moje želje i pravac življenja? Nego sam puštao, dozvoljavao da drugi usmerava moj čamac i vodi ga u smeru za koji je mislio da je dobar. Kad sve sumiram, ispada da jesam, jer, ni prstom nisam makao da nešto promenim po svom.”

Zanimljiva je sama strukturka kako književnica Olivera Karan pred nama vaja likove. Kao da ih kroz trouglove lagano gradi do konačne i potpune slike. Trojstvo je zastupljeno kad dobijamo sliku o glavnom liku – kroz tok njegovih misli, kroz razmišljanja doktora Bogoljuba Višnjića, kroz tok misli medicinske sestre Božane. O doktoru Višnjiću saznajemo kroz njegov odnos prema svom pacijentu, sliku dobijamo i prema reakcijama Nika Petrova i njegovih stavova o doktoru, kao i kroz priču i odnos s doktorovim drugom iz detinjstva, imenjakom, advokatom koga je pozvao da pomogne glavnom liku. Sestra Božana ima svoj život koji se neobično isprepletao ne samo u zatvorskoj bolničkoj sobi s Petrovim, nego i poreklom, maternjim slovačkim jezikom, kao i naizgled slučajnom vezom s onima koji su najvažniji za Nika Petrova, i zbog kojih on i želi da ispriča svoju priču.

I naposletku, prepoznatljivost književnog potpisa Olivere Karan ogleda se u izrazitom pridavanju osobina i značaja imenima u njenim romanima i knjigama. Kao što je u knjizi Priče iz Čudesnog vrta i drveće i ptice, i sve u prirodi imalo ime sa simboličnim tonom, kao što je u romanu Izgubljeno ime glavni lik priložio na žrtvu svoje ime za ljubav, za svoj životni put, tako su i u romanu Ničiji imena metaforički birana. Ničiji se zove Niko, a oni koji su mu pokazali da svet može biti i bolji, da je pravda spora ali dostižna, zovu se Bogoljubi, doktor i advokat, a medicinska sestra koja mu je dala podstreka da se probudi i poželi da još malo živi, zove se Božana. Tu je i golub na simsu bolničke sobe s kojim je Niko izgradio poverenje koje ni sa kim do tada nije imao, hraneći ga okrajkom hleba. To poverenje mu je nekada pričinjavalo jedinu radost, i golub nosi ime Radovan.

Iako je ovo ispovest o jednoj sudbini kojoj sreća nija bila naklonjena, u drugom delu romana polako i dinamika kao i poverenje u smisleniju sudbinu raste. Čitalac sve više biva upleten i zaintrigiran kuda se sva ta sećanja račvaju, a zatim spajaju u jedan nadasve poučan rasplet. Rasplet koji vraća veru u istrajnost, u značaj da se izgradi samopouzdanje i na neki način vera u sebe, da se priznaju ali i oproste sebi pogrešni izbori, da se razdvoji ono što je možda izabralo nas od onog što smo birali mi… Može se uživati u toj kontemplaciji koja je podtekst ove ispovesti – svevremene, svakom čitaocu bliske, intrigantne.