Janus – jedna glava s dva lica koja gledaju na suprotne strane, kult je iz vremena Rimske imperije. Ništa nije onako, i ne mora da bude, i često nije, kako izgleda na prvi pogled

Poslednjih godina se o narcisoidnosti i „narcisima” mnogo govori, ne zato što je tekovina modernog doba – postojalo je to oduvek – već zato što se pakao koji se dogodi svakom ko je s njima na bilo koji način bio povezan teško prepoznaje i još teže se iz njega izlazi, i to s posledicama. Ljudi koji su taj pakao proživeli, podstiču se da govore glasno, javno, otvoreno, ne bi li se problem osvestio kako bi i drugi sapatnici prepoznali šta im se dešava, da se ne stide svoje „gluposti” i ne plaše osude.

Na neki način, glavni muški lik Janusa – Ognjen, nije čist „narcis”, ali manipuliše drugima na narcistički način, i zato ga je teško svrstati u čistu psihološku kategoriju „narcisa”. On prožima ceo tok romana, i u centralnu tačku skuplja sve aktere, mada je slabić, koristoljubiv, slavoljubiv i iskompleksiran. Međutim, iako sve pokreće, on jedini ne razjašnjava svoju situaciju do kraja jer nije u njegovoj moći da sebe kritički sagleda, za sve ima opravdanje a ne sumnju ili makar dilemu. Dok drugi likovi rastu, on se ni za pedalj ne odmiče od početne tačke i, naravno, on je, iz svog ugla, žrtva.

Da li ga treba osuditi, i da li ovaj roman to čini? Naravno – ne. Ima i on svoje svetle trenutke: na momente je simpatičan, povremeno oseća i grižu savesti. Da nije takav, ne bi mogao da privuče dve žene. Jedna je „jaka”, druga „slaba”. Budući da život piše romane, a romani uspešno imitiraju život, „jaka” je stradala više, „slaba” je „pobedila”.

Ona koja je stradala prošla je kroz katarzu i oseća se kao ponovo rođena, a pobednica je svesna da je gubitnica.

Bog Janus, po kome je roman dobio ime, kult je iz vremena Rimske imperije: ima dva lica koja gledaju na suprotne strane. Ništa nije onako, i ne mora da bude, i često nije, kako izgleda na prvi pogled.

Radnja Janusa nije složena, iako se odvija na tri nivoa, ali je zato vrlo zanimljiva. Priče aktera se prepliću, spajaju i razdvajaju. Na kraju neko postaje zreliji, a neko je „pobedio” i u skladu s tim likuje, mada se ne oseća kao slavljenik.

Radi se o ozbiljnim, odraslim ljudima, koji ipak nisu uspeli, uprkos intelektu i životnom iskustvu, da se odbrane od tuđeg i sopstvenog manipulisanja. Glas razuma i savesti koji provejava kao dašak svežeg vazduha u neprovetrenoj sobi pripada jednoj Svetlani.

Vremenski period odvijanja radnje u romanu veoma je dug, mada je u tom hronološkom razdoblju tek nekoliko tačaka zgusnuto i bitno, zrelo i samoosvešćujuće po junake, što, ipak, ne znači da se izvučene pouke i dobijena znanja uvažavaju i da se ponašanje pojedinih aktera s tim u skladu menja. U tom smislu treba pažljivo pratiti vremena i mesta koja su u Janusu ispisana u vidu poglavlja. Ima i iznenađenja.

Ovaj roman ne samo da po stilu ne liči ni na jedan dosadašnji rukopis Jelene Milenković, već ni tema nije nešto što joj je bilo svojstveno. Ali – nikad ne reci nikad.

Podeli s drugima