Crtice iz korona-vremena: Jelena Milenković (Beograd)

Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena

Živim u Ovči, starosedelac sam, takoreći. To vam je jedna od onih žestoko potcenjivanih „ča, ča, ča” naseobina s leve strane Dunava koje obično Beograđanima, a i ostalom svesrpskom življu, služi za podsmeh. Kad bolje razmislim, mi koji živimo u „ča, ča, ča” naseobinama mora da smo niža bića, nego nikako da to i dokažemo. Kad kažem „živim“ , mislim prespavam, perem, kuvam spremam, odem do prodavnice, i to je sve, nekoliko prijatelja s kojima se vidim s vremena na vreme. Život vodi u drugim pravcima, nema se kad ni živeti. Moja kuća je na ulazu u selo, mesto, naselje, sva tri izraza opisuju ovo rodno parče ravnice. I bi doba izolacije, vanrednog stanja i ostalih ograničenja kretanja, te ja dobih radni zadatak da posao obavljam od kuće, a porodični, da obavljam sitne kupovine, plaćanje računa i ine posete prostorima od javnog značaja. Ima tome nekoliko nedelja, odredih ja dan, ustadoh rano, nataknuh rukavice na šake a masku na lice, vezah kosu u rep, i polako krenuh u avanturu respoznavanja ulica, a kako ispade, i sustanovnika. Ulice u banatskim mestima su ušorene, široke, s urednim travnjacima između trotoara i kolovoza. Trotoar je ravan, pogled ni u šta ne zapinje osim u zvonik crkve. Ne pređoh ni sto metara, kad neko viknu: „Ćao, Jeco!” Gledam osobu pod punom antivirusnom opremom, nema šanse da prepoznam o kome se radi. „Ćao”, mahnuh i ponadah se da sam uspela da se nasmešim očima. Do takozvanog centra gde su smeštene prodavnice, apoteka, pošta, dom zdravlja, škola, biblioteka, mesna zajednica i neizostavan Dom kulture. Jedino u dve poslednje navedene nisam imala nikakva posla, a izgleda i niko drugi, te platoi ispred bejaše prazni i tihi. Ne mogu da se setim kad sam na prostoru od jednog kilometra kvadratnog videla toliko Ovčana, možda 1986. godine, o seoskoj slavi zvanoj Kram, kad se poređaju tezge sa džidža-bidžama i stigne mini luna-park, a meštani izađu da prošetaju nove haljine i sveže frizure. Vanredni uslovi, vanredno i druženje s pristojne udaljenosti dok se čeka u redovima. Sam centar Ovče mi nekako lepši, uređeniji. Ljudi stoje, čekaju, dovikuju se, smeju se. Da nije ove korone, bilo bi zabavno. Ispred apoteke izbrojah petoro ispred sebe. Dobro, nije strašno. Stojim sa strane i slušam dve žene:

– E, bre, ne smem da se zakašljem, a imam alergiju na polen. Strah me da me neko ne prijavi da imam koronu.

– Ma, hajde, molim te, ko da te prijavi? Mislim da to i ne može, da drugi prijavljuju. Ako dobiješ temperaturu, sama se prijaviš.

– Nemam, bre, temperaturu, imam alergiju. Vidiš da mi suze oči.

Ubacuje se gospodin, prvi u redu:

– Nado, šta te boli briga, sad možeš da se isplačeš kad hoćeš i da se vadiš na alergiju. Niko ništa da te ne pita.

– Ne lupaj, Tomo, nego ulazi, nemam ceo dan da čekam ovde. Još ne daju bromazepam bez recepta, a? Tomo! Pitaj ih kad uđeš, da znam…

S leve strane trafika i pekara, ispred dvojica piju pivo. Svaki ima masku, pa kad hoće da otpije, okrene se prema zidu, svuče ono platno do brade, i stuče trećinu flaše, kao da ga vuci gone. Stoje na metar i po jedan od drugog i dovikuju se. Pričaju viceve. Naizmenično. Glasno. Glasno se i smeju.

Posle apoteke, pravac pošta! A kad tamo, kao da dele novce umesto da uzimaju. Brojim ljude koji stoje u redu: jedan, dva… pet… jedanaest… dvadeset dva… dvadeset sedam! Bog te video, stoje, sede, neki čuče pored zida biblioteke, neki posedali na zidić oko doma zdravlja… Maske obavezne. Ali, pošto su banatski šorovi široki, te je lako udaljiti se koliko je propisano, vidim drugare iz mladosti koje nisam srela bar petnaest godina. Izmahasmo, izvikasmo pozdrave, samo što ne rekosmo jedni drugima: „Pa ti si živ!” Počeše priče o deci, o poslu, o problemima. Svako sa svakim. Ubacuju se ljudi, saosećaju, prave štoseve, pa se tek neko seti da stojimo već pola sata i da se red sporo pomera. Tu nastupa nervoza, psovanje korone, izražavanja raznih nezadovoljstava, od malih penzija, do Si Đipinga. Dobro, Si Đipingom je većina zadovoljna, mada i ne zna ko to beše, al’ važno je da je Kinez. Usred smene nervoze i ćakulanja, oni što stajahu pred ulazom u poštu viknuše: „Pauza!” Kao na Marakani, kad je onomad Krstaju mašio sigurne šanse za gol, začulo se: „Uuuu… Aaaa… Neeee, Jeee (s nastavkom u vidu psovke).” Neki ostadoše da čekaju, ja nemadoh tu čvrstinu karaktera nego odoh do Aman marketa, da se natovarim hranom i pićem. Normalno, ulazi po jedan, al’ dobro je, samo troje ispred mene.

– Gde si, Jeco?

– Ceki, ti li si? Ne prepoznajem nikog, kao kiborzi smo.

– Ma, evo, pravo da ti kažem, baš sam se odmorila ovih dana.

Blago tebi – mislim ja.

– Kako si? Kako deca, muž?

Čuj, kao, ne zna.

– Deca super, muža nemam. Razvela sam se.

– Molim? Stvarno? Kad?

E, pazi da ti se sad ne ispovedam nasred ulice, a i bilo kad i bilo gde. Odmahnuh rukom, uz osmeh s jasnim značenjem: „Mani se.” Ma, kakvi, nastavlja dalje, pa sve glasnije i glasnije.

I taman da joj kulturno kažem: „Odjebi”, stiže njen red da uđe po svoj deo ića i pića. Napokon malo tišine. Iza mene neko, osećam približio se, kucnu me prstom po ramenu. Kako se ja okrenuh, tako se čovek izmače. Poštuje pravila.

– Jel’ me se sećaš, ja sam čika taj-i-taj? Kako je Stanja, čuo sam…

Znam da je čuo, svi su čuli. Sve se zna u malim mestima.

– Tako-tako. Biće dobro.

Šta čovek da kaže, kako da odgovori? Hvala mu što pita, al’ nekad nemam snage da ponavljam istu priču.

Kako može da bude čovek koji se bori s kancerom? Kako mogu da budem ja, ako je taj čovek moj otac?

Odjednom mi se ide kući.

U Amanu po običaju nema svega što mi treba. Al’ dobro, iskombinujem namirnice, procenim težinu, idu mi na živce rukavice, nemam osećaj kad hvatam njima artikle, bojim se da će mi iskliznuti iz ruku. Plaćam, izlazim brzo. Nekoliko sekundi premišljanja da li da se vraćam do pošte. Hoću. Kad sam već krenula.

Srećom, od onih dvadeset sedmoro, ostalo dvoje. Baka s računom za struju u ruci, i mlađi čovek, znamo se površno.

– Je li, baba, a što plaćaš račune, vi ne morate dok traje vanredno stanje?

– Će da prođe stanje, a račun će da ostane – baka je Rumunka. Malo zapinje sa srskim jezikom, al’ mudro zbori.

U pošti se šalterski radnik i ja lepo ispričasmo. Čovek kuka kako glavu ne diže, ja izgovorih Da, Razumem i Šta ćete, mora se. Jedno dvadeset puta.

Hodajući prema kući, jedan kilometar peške, sa cegerima u rukama i maskom preko lica, glave pune glasova, nadrealnih slika i lica koje dugo nisam videla, primetih da je posle mnogo godina došlo proleće. Pravo proleće. Osunčano, oblačno, s rascvetalim šljivama i mirisom lahora s Dunava.

Ispred mene uglačan beton i senka crkvenog tornja. U meni mešavina radosti i tuge.

Tu sam gde pripadam, i takvo stanje je redovno.

A korona je zbivanje.

Zbivanja prolaze, stanja su trajna.