Zavet leptira – Olivera Karan (SlovoPres)

Nasilje su porodice krile, rešavale same i na sebe i na decu stavljale težak krst koji se nosi. Snalaženje je vodilo Anku u život prepun posve različitih iskustava, kao da ju je bacalo iz mirnog mora u najveće oluje i ponovo je izbacivalo na sigurniju obalu. Zavet leptira – večna veza majke i ćerke koje su se na kraju pronašle, spojile i zauvek razumele

Olivera Ristić

Biografskim pristupom, autorka preko odrastanja glavne junakinje Anke ispisuje, poput romanesknog rodoslova, život jedne porodice, upečatljivo dočaravši odnose babe, dede, majke, oca, svakog u duhu vremena u kome je sazrevao, sticao, dobijao i gubio. Na pleća deteta koje se tek zagledalo u zvezde, nadomak trenutku da snovi puste onu prvu svežu, nevinu klicu, pala je velika težina, možda i kob njene porodice. Mlada Anka je morala prerano da odraste, njenoj starijoj sestri nameniše lakši put, a ona je bila ta koja je morala da odgodi svoje školovanje i da radi kako bi porodica opstajala. To ju je odredilo, u porodici u kojoj je rasla bez oca, uz majku koja je godinama trpela nasilje ali stoički pokušavala svojoj deci da bude blagi oslonac, uvek tu. Kako je to nekad bilo, osećala se i bojazan da je deda, jednim svojim postupkom, ostavio prokletstvo koje im stalno nekako struji kroz vene, poput nepravedne krivice. Kroz roman upoznajemo život na selu, život u Beogradu, pod okupacijom Nemaca, trenutak kada dolazi sloboda, kada Anka veruje u partiju, odabira svoj put, ona joj je vodilja. Iako iz verujuće porodice, kako je morala da ojača rano, ona je mlada, tvrdoglava, borbena, pravi predstavnik posleratnog prkosa i samom Bogu, u koga se ne veruje, a pravednost je u partiji, drugovima. I tako je dok se ne pokaže da je partija postala mesto nepravde, protekcije, pa i nemorala, da si na svom životnom putu sam. Možeš se osloniti na majku, na hrabrost i na ono nešto više, neshvatljivo, koje je Anku spasavalo i pridržavalo u kako joj se činilo beznadežnim momentima u životu. Hrabra Anka se tiho, skriveno u svom srcu primicala veri da ipak postoji to nešto, više od svih nas.

U romanu Zavet leptira hronološki teku slike, dijalozi su jasni, pitki, događaji se nižu jedan za drugim brzo i množe, život ispisuje nepredvidljive obrte. Pored verno prikazanog okupiranog Beograda za vreme Drugog svetskog rata, još vernije je dočarana posleratna atmosfera, početni entuzijazam, radne akcije, a potom i opadanje poverenja, porast osionosti, slika ljudske prirode koju čine i anđeli i demoni. Izdvojila se ženska linija Ankine porodice koja je i pre nje propatila, nikako ne nalazeći sklad s muškom prirodom, ognjište je bilo uvek ostavljano, nasilje su porodice krile, rešavale same i na sebe i na decu stavljale težak krst koji se nosi. Snalaženje je vodilo Anku u život prepun posve različitih iskustava, kao da ju je bacalo iz mirnog mora u najveće oluje i ponovo je izbacivalo na sigurniju obalu. Njena priča pre svega oslikava da život nikad ne miruje, da je promena stalna i da se u njoj život i obnavlja i nestaje.

Roman je otuda konstruisan iz dva neobična fokusa. Na osnovu pronađenog dnevnika upoznaje se lagano i postupno trajanje jedne, od mnogih neistaknutih, možda i sličnih u to vreme, porodica i dočarava narav, milje u kom se počinjalo, te se smenjivale generacije, menjali su se stil življenja, vrednosti, sve do današnjih dana. S druge strane, duši je dat prostor da govori kroz fokus Anke, koja u bolničkom krevetu ima svoju „onostranu” sagovornicu koja joj ne dâ mira i navodi je da posmatra svoj život na kraju, da preispita sve što je proživela iz jedne nove dimenzije, što postaje novi, drugačiji uvid. Zavet leptira je zavet devojčice koja je osetila samoću hladnu kao led, vatru i strast vrelu kao oganj, i pronašla veru u Boga koji sve to postavlja u svoj poredak i daje smisao. Leptir koga Anka i njena ćerka, sedeći u vrtu, u njegovoj lepoti primete, biće ta večna veza majke i ćerke koje su se na kraju pronašle, spojile i zauvek razumele.