Pripovedač, rođeni Kragujevčanin, od predaka listom Kragujevčana, knjigom ovekovečuje Kragujevac i Kragujevčane, a nju izdaje kragujevački izdavač kome je ključno vjeruju – Kragujevac. Iako se prostor događanja proteže od Avra, preko Pariza i Beča, do Mladenovca i Aranđelovca, u žiži knjige je Kragujevac

Vladan Đorđević

Vrlo retko idem na predstavljanja knjiga koje prethodno nisam pročitao, a nikad ne čitam ni predgovore ni pogovore pre same knjige, pre nego što ja stvorim svoje mišljenje. I zato, držeći se srebrnog pravila „ne čini drugima što ne želiš sebi”, ni ja nemam naum da umanjujem užitak čitanja raščlanjavanjem i prepričavanjem.

Sve u vezi s knjigom U odelu od tvida u mom slučaju je – lično. Branko Jerinić je jedini pisac na svetu s kojim se poznajem i družim ceo svoj svesni deo života, nepunih sedam decenija. Neprekidno. Poznavao sam lično i neke od likova. Vreme događanja je dobrim delom i moje vreme, a mesto radnje za mene je u ravni „odo bolan”.

I još jedna posebnost. Ovo je prva i jedina knjiga u mom životu, prilično natovarenom godinama i čitalačkim iskustvom, koju sam u celini prvo pročitao u nepapirnom obliku na ekranu laptopa, još pre nego što se preselila na hartiju i ukoričila. Godinama pre toga sam je slušao kao živo pripovedanje rasuto u mnogodecenijskom druženju s njenim tvorcem, kroz odlomke dovoljne i zaokružene, u tom trenutku, da samostalno postoje. Potom su dečja upijanja porodičnih predačkih priča, dečački, mladićki i zrelodobni doživljaji, uz sva podrobna zapažanja i svu stečenu mudrost, počeli da se utiskuju na papir, svaki za sebe, priča po priča – i dalje bez ideje o ukoričenom suživotu.

Jedna od njih, koja je uspešno prizvala početna utapanja spokojstva male varoši u nesaglasja velikog grada, javno se otelotvorila u časopisu Koraci, a onda se sve to pretvaranje događaja u usmene, pa pisane – i dopisane priče, a svih njih u štampane i ukoričene prosto nametnulo, jer su postale moćna celina koja ne trpi čamotinju fioke.

U jednom izvanrednom prepletaju istkana je jedna izvrsna knjiga. Pisac i ujedno pripovedač, rođeni Kragujevčanin, od predaka listom Kragujevčana, knjigom ovekovečuje Kragujevac i Kragujevčane, a nju izdaje kragujevački izdavač kome je ključno vjeruju – Kragujevac. Iako se prostor događanja proteže od Avra, preko Pariza i Beča, do Mladenovca i Aranđelovca, u žiži knjige je Kragujevac.

Blagoslov je za sve čitaoce Kragujevčane i vršnjake tog vremena to čežnjivo oživljavanje taraba Tanaska Rajića, zanosa Gornjeg parka, suživota partaja Male vage, uzbrdnosti Pivare, živahnosti Kifla sokačeta, sveznadarstva Balkana, spratnosti Borisa Kidriča. Za sve druge, siromašnije za taj činilac knjige, ostaju sve ostale njene vrednosti i lepote.

Nisu sve knjige koje potpadaju pod odrednicu beletristike nužno i belles lettres, lepa književnost. Ovaj snop priča to zaista jeste. Ova knjiga je lepa – i sadržajem – i jezikom – i osećajnošću – i izgledom.

Pripovesti su kazivane, kako to pričama i priliči, čehovljevski tačnim i tečnim jezikom, bez opterećujućih zapetljavanja i rečeničkih čvorova i bez, zarad pukog utiska, naguranih rogobatnih tuđica, a stilom dostatnim da ne ostavlja prostor za nedorečenosti i nejasnoće. Bogato iskustvo autorovog pozorišnog života dalo je likovima i sa strane duha i sa strane ćudi raznolikost i u govoru. Verodostojnosti vremena doprinele su i neke danas iščilele reči kao što su hoklice, madraci, partaje, čengele, kotarice… ili streknuti, calati, skočanjiti…

Vreme spaseno od zaborava u ovoj knjizi je presek kroz šezdesetak godina prošlog stoleća, od dvadesetih do osamdesetih godina XX veka. Ne bih saopštio ništa novo kada bih rekao da su to bila burna vremena, jer na ovim prostorima, čak i kada ne haraju ratovi, drugačija vremena i ne postoje, ali je zanimljivo što je to razdoblje od nastanka tvorevine kao što je Jugoslavija, pa do početka njene propasti, istovremeno i mera održivosti nečega na ovim vetrometinama. Tri kolena. Ni jedno bez bar jednog rata. Deda – otac – sin. Baš ta pokolenjska vertikala je okosnica ove zbirke priča, zamalo porodičnog romana, gde je porodična povezanost jedna od odlika i čari toga vremena.

Suštinskoj unutrašnjoj lepoti knjige doprinosi i njena spoljašnja, na kojoj u rasponu od crnog ništavila do bele sveprisutnosti i nihovim sivim prožimanjima preovlađuje životno crvena boja.

Knjiga U odelu od tvida dugo je pisana, da ne bi bila dugo čitana, ali da bi se o njoj dugo razmišljalo. Zato je dug pisca da posle ove prve knjige stvori i narednu, jer i mi čitaoci, a i Kragujevac, to zaslužujemo.

Podeli s drugima
4  1 
5
Shares