Crtice iz korona-vremena: Milja Lukić (Beograd)


Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena


Izolacija, policijski čas, epidemija, pandemija… Nije mi teško palo ništa od svega ovoga, pa ni taj naizgled strahotni policijski čas. Kad imam mnogo da radim, desi se da po nekoliko dana ne izađem iz kuće, naravno, sve vreme sam u pidžami. Ali zato kad izađem, izađem ko da nikad neću kući da se vratim. Sad to (ipak) nisam mogla.

Spremala sam se i za izložbu Jana Fabra u Narodnom muzeju. Ko ne zna, to je umetnik kome su insekti osnovna tema. Iako baš i nisam neki ljubitelj insekata, radovi su tako maštoviti (crteži, instalacije i skulpture), da sam se ozbiljno zainteresovala da ih pogledam uživo. Sve danas ću – sutra ću, uostalom traje do 4. aprila, kad… Ispade malo sutra.

Potresla me je smrt Bore Stankovića iako je dobro poživeo, ali on je – večan. Potresle su me i reči jedne „moje mame” (mama moje učenice), inače lekara, da su im skoro sve spremačice iz okoline Beograda i da pojma nema kako će te žene dolaziti na posao. Kad mi je o tome pričala, još nije bilo reči o ukidanju javnog prevoza. I, eto, nije ga bilo, što je očigledno neophodno, ali kako li su one dolazile na posao? I one su na prvoj liniji fronta, možda i podložnije zarazi nego bilo ko drugi.

***

Tek nekoliko važnih stvari podsećaće me na korona-vreme: jedenje (prekomerno), sećanje na majku (povodom pranja ruku i još mnogo čega drugog) i odlazak na groblje. Poslednje je najznačajnije jer me uvek rasturi na najsitnije komadiće, pa mi je posle potrebno nekoliko dana ili nedelja da se sastavim. Kaže mi drugarica koja me izuzetno dobro poznaje: „Mnogo dobro glumiš. Samo ti po očima vidim da skoro ništa nije u redu.” I nije. Toliko glumim da se ponekad, kad se posle izbivanja iz kuće vratim u toplo porodično gnezdo, osećam kao glumac koji skida gipsanu masku s lica. I samo kljoknem. Padne maska, padne i lice. A to veze nema s koronom.

Kad sam birala fotografiju za tekst izabrala sam ovu gde je žena sređena „u fulu”, hedonistički puši, deluje i drsko, a oko vrata joj konopac – mislim da sam dobro izabrala.

***

Prva stvar koja je bitno obeležila korona-vreme – jedenje. Katastrofa! Volim da mesim, ali davno je prošlo vreme kad su sva deca bila ovde, dovodila drugare i devojke, a ja nikako da se naviknem da ne spremam za vojsku. Najgore od svega – testo. To najviše volim da spremam, meni nekako najlakše, ali su problem količine. Ogromne količine. Kaže mi jedna drugarica kako joj se sestra žali da je potrošila sigurno osam kilograma brašna. Ma, šta kažeš?! Meni je to nedeljno sledovanje.

Kad nisam mogla da zakopčam farmerke, shvatila sam da je vrag odneo šalu, i sad forsiram povrće, koje mi je posle testa i sira omiljena hrana, ali moram skoro svaki dan da idem u nabavku. Problem? Naravno, moram da nosim masku i rukavice – obe maske su mi pretesne, a one hirurške ne mogu da nosim, kao ni rukavice, jer sam alergična na sintetiku. Kako god, nijedna varijanta mi ne odgovara: ni da nastavim s testom, ni da redovno posećujem pijace i bakalnice.

***

Na samom početku izolacije, kao najvažnija mera zaštite na sve strane se čulo: Perite ruke, perite ruke, perite ih minimum 20 sekundi! Slušam te savete i kao da slušam svoju majku. Pranje ruku najmanje 20 sekundi, kijanje u maramicu ili u rukav s unutrašnje strane lakta… To su bili njeni maltene svakodnevni saveti, u to vreme meni dosadni, a i sumnjala sam u njihovu verodostojnost, mislila sam da ih je izmislila. Tako smo sestra i ja, pogotovo ja, morale da peremo ruke „dok izbrojiš do 30”, valjda je mislila da brzo brojimo pa će tih 30 biti makar 20 sekundi.

Zašto pogotovo ja? Zato što je, bar sam tada tako mislila, na mene imala poseban pik. Sad je shvatam i volela bih da joj kažem jedno veliko IZVINI, ali ne mogu. Uradiću to kad se ponovo sretnemo, na nekom boljem mestu.

Neslavno sam počela život – u startu upala pluća. Rodila sam se 25. novembra 1959. Tog dana je pao prvi sneg. Tati su rekli da dođe po mamu i mene 1. decembra. Međutim, kako su krečili porodilište, i po dve porodilje su spavale u jednom krevetu, rešili su da one „jače” i s bebama koje su bile takođe „jače”, otpuste pre vremena kako bi napravili više mesta. I tako mami kažu da izlazi 28. novembra. Tada je retko ko imao telefon, a moja majka se nadala da će tata doći da joj makar mahne, pa će pokupiti nas dve. Čekala je sa sestrama, i čekala, i čekala, i na kraju, kad se već završavala smena, rekli su joj da sama ode, i dali joj jednu preobuku za bebu, odnosno mene, i plus ćebe, što je sve kasnije trebalo da im vrati.

Pođe ona sa mnom, bez kišobrana, bez ičega da se zaštiti, a sneg pada li pada. Dođe kući, tate nema, kuća nezagrejana, hladnije nego napolju. Ostavi me, dobro ušuška, pa trk po drva, naravno da ih tek naseče, pa da očisti peć, zapali vatru, pokupi s poda sve otvorene tegle pekmeza, ajvara, pindžura, slatkog… sa po kašikom ili viljuškom u njima… I dođe do mene, a ja – gorim!

Trčala je sa mnom u naručju do Doma zdravlja, utirući put po debelom snegu koji i dalje pada li pada. Dijagnoza – upala pluća. Bilo mi je tek tri dana i već sam bila mnogo bolesna.

Vrlo brzo je ustanovljeno i da sam alergična na alkohol – to mi je nasledstvo od tate. Nešto kasnije i da dobijam ospe od sintetike. Još kasnije, oko pete godine, stekla sam alergiju na tetanus. I tako je moja majka bacila poseban pik na mene.

Pratila me je, proveravala da li su mi čiste ruke, gledala kad ih perem, zajedno smo brojale do 20 i 30, stalno mi stavljala glavu na grudi da proveri da li „sviram” kad dišem, insistirala da mi ona kupuje garderobu, a za veš je bila ekspert: gaće od najboljeg pamuka, dovoljno duboke i s lastišem koji se uvlači, majice da pokriju bubrege, šlofijanke s lepim izrezom i rukavima taman-dužine…

Naučila sam da nožem i viljuškom tako obradim bilo koji komad mesa, batak i karabatak su najzahtevniji, da je ostajala samo koska, kao da sam sve oglodala. Zašto? Da bih na upitni pogled ili reč „ruke” imala spreman odgovor, uz podizanje obe šake: „Vidi, ništa nisam pipnula.”

Bila mi je dosadna i naporna s tolikom brigom. Nisu bile u pitanju samo ruke i alergije, već i ishrana, ponašanje… Sad je shvatam. I te kako je shvatam. Mama, IZVINI!

A onda je došlo vreme kad je ona bila bolesna. Jednom, kad sam je terala da jede, a hranila sam je kao dete jer je bila toliko slaba da se pribor migoljio u njenim rukama, rekla mi je: „Uh, što si dosadna.” Posle dve sekunde, obe smo se smejale. Odustala sam od jela i pitala je šta želi da joj čitam. Od šećera je videla sve slabije, nije mogla da čita. Kupila sam joj lupu, ali je lupu trebalo držati u ruci, a ona je bila slaba, toliko slaba da nije mogla ni malecnu lupu čvrsto da drži duže od nekoliko minuta.

Moja ogromna majka vremenom se smanjivala. Bila je visoka preko metar i osamdeset, a na kraju je bila moje visine. I moje težine, a bila je nekad toliko krupna da je na svim fotkama iz škole (radno mesto) stajala u poslednjem redu, s muškarcima. Bila je viša i od njih nekolicine.

Žena koja je čitala skoro sve dnevne novine i najmanje jednu knjigu nedeljno bila je osuđena da leži u bolničkom krevetu i gleda u plafon. Trebalo je da joj čitam, tome se najviše radovala, umesto što sam dolazila opremljena kao Hitna da sve sterilišem, da nju sredim; i kao narodna kuhinja, s jelom spremljenim strogo po uputstvima i s namirnicama koje će je ojačati. Trebalo je da joj čitam. Da joj čitam. A ja sam je maltretirala sterilizacijom, pranjem, nameštanjem kreveta, pranjem kose, presvlačenjem i hranjenjem. Zamenile smo uloge.

Dan pre mog rođendana pala je u komu. Za moj rođendan sam joj prišla (majstor sam da se umuvam na nemoguća mesta), uhvatila je za ruku i rekla: „Mama, došla ti je prva radost. Mama, molim te, nemoj danas, ne na moj rođendan. Mama…” Suze su me ugušile, a njoj je jedna suza potekla iz oka koje je titralo. Kažem doktorki da reaguje, a ona će: „To je refleksno.”

Ne može me ubediti da je refleksno. ZNAM da me je čula i ZNAM da je teškom mukom izdržala da poživi do sutra u podne. Držeći je za ruku, gutajući suze, pevala sam joj tiho Što si, Leno, na golemo, pesmu koju je mnogo volela. Sutradan su mi javili… Javili su mi šta su mi javili.

Moja velika majka. Kako bi se ona sad angažovala oko sterilizacije, nabavila bi sve lekove, sve bi o koroni znala…

***

Jedna naša poslovica, inače meni omiljena, kaže: Ne pada snijeg da pomori svijet, već da svaka zvjerka pokaže svoj trag. Ko ne zna šta znači, mala pomoć – nek zameni reč sneg jednom drugom, aktuelnom rečju. Isplivali su na površinu sva dobrota i čovečnost jednih, i sav pacovluk i zloba drugih. Čini mi se, na svu sreću, da je mnogo više dobrote i čovečnosti.

Svako malo krenu mi suze na oči od te dobrote, i setim se majke, nane i svih žena s majčine strane koje su na sahranama dostojanstveno ćutale, pognute glave, a po svadbama, kad čuju da se rodilo neko dete, kad je neka velika sreća… plakale! I mrmljale sebi u bradu: „Tugo, tugo…” Tad mi nije bilo jasno zašto govore „tugo”, ali sad, nekako, uhvatim sebe da isto to radim. I mislim da sam tek sad shvatila pun smisao i njihovih tihih suza i tih reči „tugo, tugo”.

Shvatila sam i dostojanstveno ćutanje kao odgovor na tugu. Na groblju nema narikanja, nema ni običnog plača, samo muk i zaleđeno stanje. Tragediju koja je mene zadesila ne želim nikom – bukvalno nikom. Tek sad, posle četiri godine, uspela sam da pročitam komentare na FB. Sve se vratilo: šok, suze, tuga… Raspadam se. U stvari, „tog dana sam umrla” – kako je govorila Grujina baba za 21. oktobar, kad su iz njihove kuće streljana sedmorica muškaraca i dečaka u Šumaricama. Stvarno sam umrla 25. marta, tek sad u pravom smislu reči shvatam Grujinu babu. Nikome ne bilo ovako!

Ali na groblje idem uspravno. Plašim se da ću se, ako se makar malo savijem, rastočiti sasvim, da od mene ni kapljica ne ostane.

Pokušavam da pred decom ostanem mirna, prisećam se majke, nane, svih žena iz porodice koje mi nekad nisu bile jasne, a sad su kristalno. Najbolje mi misli odlutaju od tuge ako me nešto nasmeje ili naljuti, a na groblju me uvek naljute – gladiole. Kako deca i ja dolazimo posle takozvanog dečjeg oca, uvek ih zateknemo. Koliko on pojma nema ni o čemu što je povezano s Markom. Marko gladiole nije podnosio. Ni kale. Niti bilo kakvo slično cveće. Za njega je sve to bilo fensi, folirantski. Ne tako lepo, a preskupo. Voleo je poljsko cveće. I ruže, nana ih je imala u bašti. Valjda su ga na nju podsećale, a s nanom je imao poseban odnos. Zapaženo mesto u njegovom odrastanju i emocijama. Ruže su išle uz nju. A poljsko cveće uz slobodu. Ovaj put, takozvani otac ostavio je ruže. Siva nadgrobna ploča dočekala nas je i s drugim cvećem, sigurno od njegovih drugara.

Na ploči fotografija, uramljena onako grobljanski. Ispod ime, prezime, kad se rodio i kad je… Još uvek ne mogu da izgovorim taj glagol, uglavnom govorim: otkad nije s nama, otkad ga nema… Kad bih preko usana prevalila bilo koji oblik glagola umreti, pa čak i pridev mrtav, srce bi mi se steglo i u grudima bi dve polovine tela počele da se razdvajaju, silovito, čak bih povremeno i čula kako se tkivo cepa. U prvi mah se uplašim, kao i od svega iznenadnog, ali me odmah zatim obaspe blaženstvo, sreća što ćemo se spojiti jer očekujem – smrt. Neku lepu smrt, s osmehom na usnama, trenutnu i bezbolnu, kao u filmu s efektima lebdenja i laganom a svečanom muzikom koja taj uzlet u drugu dimenziju prati.

Takozvani otac ne zna ni koje je boje voleo. Ne zna mu ni prijatelje. Ni koje je knjige voleo. Ni koju je muziku slušao. Ni o čemu je razmišljao. Ma, ni o čemu pojma nije imao, čak ni šta mu se dešavalo u životu. Dao je taj jedan spermatozoid da se rodi. Njegova jedina zasluga. U trenutku zanosa slučajno ga je stvorio, ne misleći na njega već na svoje zadovoljstvo. Koliko je tu Marko bio bitan? Kad nazovioca pitaju koliko ima dece, a naročito kad treba da se hvali njegovim uspesima, bio je vrlo bitan: „Moj sin… On je doktorand, znate.”

Propustio je njegovu duhovitost, njegovo sveznanje, njegovu toplinu, trenutke ogorčenosti… Propustio je ceo njegov život, izuzev onih najmlađih dana kad nisu mogli da se druže „muški”. Propustio je sve lepe i manje lepe ali zanimljive trenutke njegovog života. Da li je svestan za koliko lepote je uskraćen?

Bitno je da kupuje gladiole. To cveće košta! Sigurno misli ko zna šta kad zatekne na ploči poljsko cveće koje kupujemo deca i ja. Da išta zna, znao bi i da je to veselo cveće ono što bi Marka obradovalo. Da je to ono što voli. I još da u buketu bude najviše cvetića ljubičaste i bordo boje. Da razbije jarkost dubokih i tamnih boja, nek se tu nađe i po neki beli, žuti ili roze svetić. Tačno tako – da se šareni, da je razigrano i dečje blesavo. U toj naoko jednostavnoj filosofiji života krije se stvarnost, ima i dubine: strasti, životnosti i mudrosti.

Pretpostavljam šta bi Marko rekao o korona-vremenu – citirao bi Lao Cea: Svet možemo upoznati, a da i ne otvorimo vrata. Smisao neba možemo dokučiti, a da i ne pogledamo kroz prozor.

 

 

Podeli s drugima