Опемхајмер ће критичари волети, добар је филм, али није перфекција која нам је обећана. Остаће највише упамћен по томе што је почео да се приказује у исто време кад и Барби


Вид Лукић

После пројекције Опенхајмера размишљао сам о филму – Амадеус. У њему је она позната сцена кад аустријски цар покушава да каже Амадеусу како његово дело једноставно има превиша нота. Наравно да је Моцарт, човек геније, шокиран, али је зато публика преуморна од количине свега шта је чула и видела.

Не бих да ме схватите погрешно, филм је добар. У једном моменту се све коцкице споје и одеш на ролеркостер уживања које не желиш да се заврши. Проблем је што се коцкице сложе тек после сат времена од укупно три сата колико траје филм.

Опенхајмер истовремено прати три, па и четири временска тока. Није то толико тешко схватити, али почетак је веома спор, док дођеш до момента где почиње уживање, питање је да ли те овај филм још увек занима. Не могу описати шок при погледу на повећи број телефона који се користио у сали, скролују се фејс, инстаграм или нешто друго. Читам рецензије у којима (скоро) сви кажу како су људи били прилепљени за екран. Био сам на премијери, у сали 1 у Галерији, и верујте ми, није било тако. Толико је досадан први сат филма! У приказивању раних дана Опенхајмера, монтажа нас уверава како он размишља о физици, као у филмовима у којима јунак крене да тренира или гради нешто. Међутим, битна је разлика што се у тим филмовима све то дешава кад си се већ „примио” на причу и желиш да видиш како је све почело. Овде, иако је почетак на почетку филма, никако не делује филмично већ разводњено и – досадно, што сам већ написао, али је кључна реч за прву трећину Опенхајмера.

Естетски, филм је прелеп, музика божанствена, а посебна похвала је за глуму. Толико квалитетног уметничког кадра на једном месту скоро није било. И стварно се не зна ко је био бољи. Да ли Килијан Марфи, да ли Роберт Дауни Џуниор, Емили Блант, Мет Дејмон, или можда један од пет милиона других предобрих глумаца који се овде појављују само неколико минута (Гери Олдман, Рами Малек, Кејси Афлек, Кенет Брана и још много њих). Сви су били перфектни и не би ме чудило да неко освоји и Оскара. Гарантујем да ће скоро сви бити номиновани.

Ово је филм који ће критичари обожавати. Кад се спомене суптилна смена сцена у боји с оним црно-белим и назад (у боји су субјективне, а црно-беле сцене су објективне), добијате критичарско злато. Чућете само позитивне ствари, али ћете бити мало разорачани када сами одгледате филм. Није перфекција. Није довољно испуњен цела три сата, није ово Господар Прстенова, Кум или Амадеус.

Ово је добар филм, али није перфекција која нам је обећана. Филм који ће остати највише упамћен по томе што је почео да се приказује у исто време кад и Барби.

Могуће је да сам много очекивао, да ме је хајп превише узбудио, али је исто тако могуће и да је Ноланова јурњава за техничком перфекцијом дала филм који уметнички не испуњава свој пун потенцијал. То је право питање.

 

Podeli s drugima