Krađa organa ili doniranje

---

U zakonu piše da se svaka osoba koja se javno ne deklariše kao nedonor smatra potencijalnim donorom. Ali… Uvek to ali na koje se niko ne obazire. Bez obzira što se smatra da su se svi složili, neophodna je pisana saglasnost porodice

---

dr Aleksandar Ivković

Čovek sedi preko puta mene i rida. Nije to onaj glasni plač. Nije to plač koji se ori da ga svi čuju. Nego tiho, u sebi, tek se poneki zvuk čuje. Trudim se da ostanem pribran. Trudim se jer to mi je dužnost. Osećam kako mi se cepa srce tim tihim nemoćnim ridanjem. Gledam, a nemam način da pomognem. Koje reči utehe da pružim nekome kome umire dete? Koje?

Život zna da bude nepravedan i surov. Jedino dete. Supruga mu je nedavno umrla. Dete je bolesno već predugo. Nije otkriveno na vreme, a i da jeste, ništa ne bi pomoglo. Bubrezi više ne rade. Dijaliza nije dovoljna. Transplantacija je jedino rešenje.

Naravno, otac kao i svaki normalni otac, želi svom detetu da dâ bubreg. dao bi on i oba. Niz testova. Jedan od njih je kod mene. Ipak, pre nego smo počeli da radimo bilo šta, dolazi medicinska sestra i malo nesmotreno mu govori da ne može biti donor, nema podudaranja.

Nekoliko trenutaka dok je čovek shvatio. Neumitna i brutalna istina. Ne može da mu dâ bubreg. Nema spasa. Tad dolazi taj nemoćni tihi jecaj. Verujem da mu se skupilo sve što je prošao u životu. Vidim po odeći da je bliži siromaštvu nego ugodnom životu. Vidim da nema velikog obrazovanja. Vidim i da nema nikoga ko mu može pomoći.

Jedino što mogu reći jeste da možda može da se nađe bubreg. Biće na spisku za transplantaciju, možda bubreg stigne na vreme, a do tada dijalize. Govorim, a znam da su mi reči prazne. Čekanje je predugo. Ukoliko donor nije iz porodice, šanse su minimalne.

Trenutno je aktuelan novi zakon o transplantaciji organa. Nikad nisam video toliku količinu ogorčenosti kao sada. Ljudi se prosto utrkuju da dokažu da je zakon loš i da će početi lov na ljude zbog krađe organa. 

Zamerke su uglavnom potpuno iste. Svode se na to da zakon omogućuje da se organi nesmetano oduzimaju od ljudi. Naravno, uz opaske da će neko na tome debelo da zaradi. Ima i nekih drugih primedbi tipa da to nije zakon za nas, da nije transparentan, da nije etički dobar, da su ga pisale budale i slično.

Nažalost, predstavnici vlasti koji obrazlažu zakon kao da se uporno trude da što više ljudi bude protiv zakona i daju, blago rečeno, neodmerene izjave. A i neki iz opozicije.

Po komentarima vidim da je retko ko u stvari i pročitao zakon.

Glavna promena koja je naišla na najveću osudu jeste formulacija da su svi građani proglašeni potencijalnim davaocima koji su se složili za to. Znači, pretpostavljena saglasnost. Pretpostavlja se da svako ko se nije proglasio nedonorom, a tu mogućnost ovaj zakon uvodi (dâ se izjava da se ne želi biti donor) jeste potencijalni donor.

Tu prestaje interesovanje pojedinaca za zakon. Smatraju da je taj stav dozvola da lekari ubijaju koga žele bez problema a za veliki novac.

U zakonu piše da se svaka osoba koja se javno ne deklariše kao nedonor smatra potencijalnim donorom. Ali…

Uvek to ali na koje se niko ne obazire. Bez obzira što se smatra da su se svi složili, neophodna je pisana saglasnost porodice. Bez toga nema transplantacije. Ako se radi o deci, potrebna je pisana saglasnost oba roditelja.

Apsolutno nigde u zakonu ne piše da se organi mogu uzimati bez saglasnosti rođaka. Nigde. Znači, tolika priča a ne piše ono što tvrde.

Ipak, i kad im se to predoči, tvrde da će lekari namerno ubijati pacijente. Taj stav da su lekari ubice, koji se provlači kod svih mrzitelja nauke, već je zabrinjavajući. Jedan od komentara upućen meni: „Znamo mi ko si ti. Ti si preporučivao vakcine. Sad opet za pare preporučuješ transplantacije, a ubijaš ljude tako.” Evo javno da preporučim gospođi da se malo edukuje literaturom za osnovnu školu ili da poseti stručno lice ili nek me tuži, pa da lepo naplatim odštetu.

Da objasnim prvo proceduru. Za normalne ljude koje zanima istina. Za ove ubeđene da čitav Zapad ima samo jedan cilj, da uništi Srbe, ništa ne pomaže. Njih istina ne zanima. Oni znaju, rekao im lokalni guru ili neki raspop.

Onog trenutka kad ordinirajući lekar pretpostavi da je došlo do moždane smrti pacijenta, dužan je da traži saglasnost za transplantaciju od rodbine. Sem rodbine mora da kontaktira s MUP-om da proveri da li je osoba na listi nedonora. Do sada lekar nije bio dužan da uradi ništa. Pacijent bi umro, niko ne bi pokušao da razgovara o transplantaciji.

Kad dobije saglasnost rodbine, formira se nezavisna komisija koja mora da potvrdi postojanje moždane smrti. Članovi komisije nikako ne smeju biti zainteresovana strana. Ne smeju imati srodnike na listi za transplantaciju, ne smeju biti povezani sa centrima za transplantaciju i ne smeju učestvovati u samom postupku.

Kad se utvrdi sigurna moždana smrt, počinju testovi. Najvažniji su HLA tipizacija i testovi na prisustvo drugih oboljenja. Kad se dobiju rezultati, obaveštava se Nacionalni registar ili Eurotransplant, ako nas prime u njega. Oni određuju primaoca po rezultatima testova i po drugim jasno definisanim kriterijumima od kojih su najvažniji dužina čekanja i blizina donora (da bi organ stigao što pre).

Tu se radi o kratkom vremenskom roku, nema vremena za čekanje. Eurotransplant obaveštava primaoca, odnosno bolnicu koja obavlja transplantaciju, koji moraju da potvrde da su spremni za intervenciju. Tek kad se sve potvrdi, obaveštava se bolnica donora.

Kada je sve spremno, Etička komisija potvrđuje ili osporava transplantaciju. Ukoliko je dozvoljena, tek onda se pristupa vađenju organa. Od donora se uzimaju srce, bubrezi, jetra, pluća, pankreas, eventualno neka kost ili ponekad i koža. Takođe delovi oka. Time se spasavaju životi više osoba.

Podaci ko je dobio organe ostaju tajna. U ceo proces je umešano ponekad i 120 ljudi.

Prosečni pojedinci kod nas ali i u drugim zemljama (uvek su iste osobe u pitanju: antivakcinaši, ravnozemljaši, kreacionisti, uranijumski svedoci) zamišljaju proces ovako, bar po onome što pišu:

Neki budža dâ pare lekaru da mu nađe srce, jetru, bubreg. Lekar ošacuje ko je u bolnici mlad i jak. Ubije ga, istrenažira ga kao svinju, ubaci organe u kantu i preda budži koji ih volšebno ugradi u sebe. I tako svaki put kad budži padne na pamet. U igri su i šeici jer svi čekaju da Srbija izglasa Zakon pa da naručuju kvalitetne srBske organe kad god im zatreba.

Problem je što puno, previše ljudi ovako zamišlja doniranje organa. Pojavile su se idiotske priče kako je Rokfeler imao sedam transplatacija srca, od kojih su neka od Srba s Kosova. I on nikako u onolikoj Americi i Meksiku nije mogao da nabavi srca, nego su mu potrebna nabavljena u sumnjivim uslovima. Da ne govorimo što više od dve transplantacije nije moguće.

Tome su doprineli filmovi sa suludim otimanjima organa u hotelskim sobama ili kadama. Naravno, moguće je tako izvaditi organ, ali njegova upotrebna vrednost je minimalna.

Ljudi kod nas zamišljaju da su lekari korumpirani, skloni ubijanju, bez ikakvih obzira, spremni da sve urade za novac. Omiljeno im je da se deca leče SMS-om. Kao da se deca ne leče uopšte u ovoj zemlji. Tačno je da za pojedine slučajeve nema lečenja kod nas, ali se deca normalno leče od svih ostalih bolesti.

Srbija je skoro na samom dnu zemalja po broju donora na milion stanovnika. Lošije stanje je u Rusiji i Turskoj. U našem okruženju svi su bolji. U Srbiji ima šest donora na milion stanovnika, u Hrvatskoj 18, a u Sloveniji čak 26. Na prvom mestu je Španija sa 48 donora na milion stanovnika.

Organi ne mogu večno da se čuvaju. Recimo, srce i pluća moraju u roku od četiri sata biti ubačeni u telo primaoca. Bubreg je najizdržljiviji i može izdržati 24-36 sati. Pankreas 12-18, a jetra 8-12 sati.

Ovakav zakon kakav se usvaja kod nas, na snazi je u svim vodećim zemljama po broju transplantacija.

U svetu se godišnje obavi nešto više od 127.000 transplantacija, a kod nas 70.

Transplantacije je moguće obavljati samo u sertifikovanim tercijalnim centrima. Operacija je veoma zahtevna i teška. Kvalitet i dužina života zavise od iskustva bolničkog tima. Pacijenti u centrima gde ima puno transplantacija imaju drastično bolje rezultate. Zato su operacije te vrste u priručnim uslovima besmislene.

Organ koji je najduže izdržao jeste srce kod pacijenta Johna McCaferty-ja, i to punih 33 godina. To je po Ginisu. Amerikanci i Indijci tvrde da imaju pacijente koji žive već 34 odnosno 35 godina.

Što se tiče živih donora, bubreg Denice Lombars radi već 50 godina, živ je i donor, njen otac Ted. Primer savršenog poklapanja.

Oko 13% organa se odbaci u prvoj godini. Smatra se uspehom ako traju deset godina, mada je već postignuta očekivana dužina trajanja od 10,5 godina.

Telo može da odbaci organ već prvog minuta, zato su nemoguće uspešne transplantacije bez podudaranja.

Zavirio sam u američki UNOS sistem za transplantacije. Zakon je inače sličan našem. Kad se u kompjuter unesu podaci, HLA i sve ostalo što postoji, kompjuter pravi rang-listu. Pre toga je nemoguće saznati kome bi ti organi odgovarali. Kompjuter, tj. UNOS program obaveštava prvog s liste. Mislim da Eurotransplant radi slično. Blizina primaoca je jedan od najvažnijih faktora (za one koji smatraju da bi ceo svet krao srBske organe).

Prve etičke dileme su se javile s prvom transplantacijom s mrtvog davaoca. Termin moždana smrt nije postojao, i postojala je bojazan da neko nepošten može uzeti organe s osobe koja ima šanse da preživi. Ne mora nepošten, nedovoljno medicinski potkovan, nepažljiv, bilo šta.

Zbog svega toga, a uvidevši da će doći do ekspanzije transplantacija, 1968. je doneta Sidnejska deklaracija o utvrđivanju vremena smrti. Ona je dopunjena Venecijskom 1983. godine.

Zato je u savremenu medicinsku praksu uveden pojam moždana smrt koji je od posebnog značaja s medicinskog, pravnog i etičkog stanovišta (npr. kod transplantacija).

Moždana smrt ima nekoliko oblika, u zavisnosti od lokalizacije promena, i može biti:

Kortikalna smrt: Nokse koje oštete samo koru velikog mozga (kraće epizode hipoksije, trovanja), kao što je npr. kod osoba u dubokoj komi, ali s očuvanom funkcijom moždanog stabla i spontanim disanjem i srčanim radom, mogu izazvati kortikalnu smrt. Takva osoba je u stanju u kome više ne funkcioniše kao jedinka društva zbog ireverzibilnog besvesnog stanja (osoba nije svesna sopstvenog postojanja i ne može da komunicira s okolinom). U stanju je socijalne smrti u kojoj je mrtva, ali je telo još uvek živo. To stanje je neka vrsta perzistentnog vegetativnog stanja (PVS) koje, uz obezbeđenje adekvatne ishrane i nege, može trajati praktično neograničeno. Takva osoba zakonski nije mrtva.

Smrt moždanog stabla: Nokse koje oštećuju moždano stablo, prvenstveno produženu moždinu i pons (mehaničke povrede, krvarenja, hipoksije, infekcije) izazivaju smrt moždanog stabla. Zbog oštećenje respiratornog centra u moždanom stablu nastaje prestanak spontanog disanja, hipoksemija i smrt. Danas je na globalnom nivou prihvaćeno mišljenje da smrt moždanog stabla predstavlja stanje koje se može smatrati smrću u zakonskom smislu, i kao vreme smrti uzima se trenutak kad se pouzdano dijagnostikuje moždana smrt tj. ireverzibilni prestanak funkcije moždanog stabla. Kad se smrt moždanog stabla može klinički dokazati, lekar ima pravo da konstatuje da je smrt nastupila, čak i u slučajevima kad je srčani rad još uvek očuvan.

Smrt celog mozga: Kad nastane nepovratni gubitak svih moždanih funkcija, nastaje smrt celog mozga. Takva lica su u dubokoj komi, bez spontanog su disanja i s jasnim uzrokom koji može da objasni ovo stanje: povrede mozga, cerebrovaskularna bolest, dekompenzovani unutarlobanjski tumor, jasno dokumentovana anaksija mozga i tako dalje. Smrt celog mozga na odnosi se na stanja izazvana trovanjem, prethodnom hipotermijom, metaboličkim, endokrinim ili zapaljenskim bolestima.

Pored toga, rade se testovi na viruse, pa testovi na genetsku histološku podudarnost.

Trenutno u svetu organe čeka oko 120.000 ljudi. Više od polovine neće ih dočekati. To je omogućilo postojanje crnog tržišta. Crno tržište se odnosi uglavnom na bubrege, jer jedino oni imaju šansu da budu iskorišćeni. Svake godine na tržištu ilegalnih organa nađe se 11.000 organa. U Kini postoji servis koji seljacima u ruralnim delovima nudi 4.000$ i iPod za bubreg.

Jedan od načina za dolaženje do organa su pogrebni zavodi. Opet, jedino bubrezi dolaze u obzir. Sledeći popularan način je kidnapovanje ljudi radi vađenja organa, kao što je moguće da se dešavalo u tzv. Žutoj kući na Kosovu.

Za uzimanje organa se koriste i robovi. Bilo je puno optužbi da su lekari u bolnicama dopuštali da se organi vade s osoba koje nisu u moždanoj smrti, ali nikad nisu dokazane.

Najveća tržišta ilegalnih organa su Brazil, Indija i Moldavija. Kvalitet takvih organa je upitan i skoro sigurno primalac ne može dugo da živi.

Ja sam lekar i način na koji razmišljam je kako nekoga spasti. Nije to često pitanje humanosti. To je borba protiv bolesti. Borba protiv smrti. Neshvatljivo mi je razmišljanje da će lekar nauditi pacijentu zbog novca. Sigurno da ima takvih, i takođe je sigurno da nisu u značajnom broju. Da jesu, čitavo zdravstvo svuda u svetu bi se urušilo.

Puno je povika na naše zdravstvo. Razumem ih. Većina je potpuno neosnovana.

Kroz bolnice godišnje prođe na stotine hiljada ljudi. U tom ogromnom broju sigurno da ima grešaka. Uglavnom se čuje za sve. Kod tolikog broja pacijenata ipak ne postoji veliki broj grešaka.

Uvek kažem: Ko ne veruje medicini, ima izbor. Može da se leči kod prevaranata. To je logično, zar ne?

Zaključak – zakon je odličan. Tabloidi i manijaci mogu pričati drugačije, ali lažu. Jednostavno, pročitajte zakon i uverite se ko je u pravu.