Neko drugo bogatstvo

Ovih dana se navršava dve decenije od objavljivanja Riches to Rags, poslednjeg studijskog albuma u opusu kalifornijske hardcore punk grupe Rich Kids on LSD

Marko Nikolić

Ovo nije priča o bendu koji je dostizao milionske tiraže, niti se štampa utrkivala da ih zasipa hvalospevima. Njihovi albumi se ne reizdaju, i o njima se, čast retkim izuzecima, uglavnom ne piše. Ipak, o njihovim dogodovštinama i životima bi „laća“ mogli da se snimaju filmovi. Ovo je priča o vanrednim sviračkim i umetničkim talentima, koji su sa tržišne tačke gledišta upropastili svaku priliku da budu percipirani kao uspešni. Nisu ostvarili ni pedeseti deo onoga za šta su nesumnjivo bili sposobni. A opet, desetinama hiljada fanova širom sveta i danas služe kao uzor pankerske nepotkupljivosti, tehničke veštine, nezašećerenog optimizma i zdravog duha. Rich Kids on LSD. Ime koje se među upućenima izgovara sa strahopoštovanjem i obaveznim smeškom pride. No, krenimo redom…

Žitelji kalifornijskog gradića Montesita, pevač Džejson Sirs i bubnjar Bomer (izgovara se Bomber) okupili su davne 1982. grupu bubuljičavih vršnjaka, jedva tinejdžera, uključujući i gitaristu Chrisa Resta, i prvi put zasvirali na lokalnoj zabavi u susednom Oksnardu, pre nego što je iz ovog grada potekla Nardcore scena, poznata po osobenom hibridu metala i hardkora. Bend nije imao ime, ali je jedan od prisutnih nakon svirke rekao: „Ovi nikada neće ništa uraditi. Gomila bogataške dece na elesdiju.“ Članovima grupe se ova opaska mnogo svidela, te je na sledećem flajeru za svirku osvanulo Rich Kids on LSD. Kasnije će im zbog prisustva poznatog hipi narkotika u imenu propasti brojne lukrativne šeme sa sponzorima, koji ni na koji način nisu želeli da kaljaju svoj imidž u očima javnosti povezujući svoju delatnost sa zloglasnom drogom, no grupa nije želela da se „proda“ promenom imena i ovo staro, škakljivo, je ostalo. Mali primer očuvanja pankerskog identiteta na naizgled beznačajnoj sitnici.

Prema svedočenju  njegove majke Šeron, Bomer je bio tip čoveka koji za šta god bi se uhvatio sve bi mu išlo od ruke. U školi su mu predviđali da će biti sjajan matematičar. No, on se okrenuo panku i vožnji skejta. Kopča između ta dva bilo je crtanje, koje je takođe bilo Bomerov adut. Jednog dana, pevaču je pokazao crtež zmaja, spreman za tetoviranje. Oduševljeni Džejson je uskliknuo: „To je Cecil. Gde je Beany, čoveče?“ (Beany and Cecil su na srpskom poznati kao Srle i Pajče, takođe poslužili kao inspiracija za Dirty Deeds Done Dirt Cheap grupe AC/DC, prim. aut). U toku iste noći, nastala je maskota grupe „Beanie man“, klinac sa zloćudnim osmehom i propelerom na kapi. Njegov lik ubrzo je krasio plakate kojim su najavljivani koncerti grupe, najčešće u kombinaciji sa još nekim bitnim bendovima poput Poison Idea, Suicidal Tendencies ili Attitude Adjustment. Prema drugoj verziji priče, (hardkor pank iz tog vremena u dobroj meri počiva na takvim „rekla-kazala“ legendama), za stvaranje Beanie Mana zaslužan je sam Džejson, popularni „Pacov iz ‘Sita“, „pank Bukovski, Hanter S. Tompson i Sid Višiz u jednom telu“, prema rečima gitariste Berija „D’Alive“ Vorda, čovek koji se profesionalno kao član prve postave Barfut tima uporedo bavio i snoubordom, tada ekstremnog sporta u začetku.

Odrastanje tokom osamdesetih u reganovskoj Americi bilo je prilično deprimirajuće iskustvo za gomile klinaca koji su ventil za svoju frustraciju ponuđenim „šansama“ u životu pronašli kroz hardcore muziku. Montesito/Oksnard/Santa Barbara region na obali ubrzo je postao tesan za članove benda koji su se skrasili u jednom skvotu u San Francisku, gde su delili prostoriju za vežbanje sa još jednim legendarnim hardcore aktom, Teksašanima D.R.I. („Prljavi pokvareni imbecili“, kako ih je krstio jedan od roditelja članova grupe). U to doba, biti panker je za sobom povlačilo i brojne druge škakljive odgovore na egzistencijalna pitanja, tj. predstavljao je svesnu odluku življenja na margini. Bomer je bio svirački perfekcionista, a isto je zahtevao i od ostalih članova, te je grupa ubrzo zvukom počela da se izdvaja od ostatka kalifornijske pank ponude, što su mnogi pogrešno povezivali sa metalom. „Mi nismo metal bend, već sviramo najbrži mogući rokenrol“, primetio je jednom prilikom Bomer, a vremenom su se za njihovu svirku pojavili i opisi tipa „Hendriks obrađuje Slejer“, „progresivna punk fuzija“ itd.

Grupa bi se često „spakovala“ u razdrndan kombi i špartala uzduž i popreko Amerike. Sa diskografima, ondašnjom (a i sadašnjom) rak ranom bavljenja muzikom RKL nikako nisu imali sreće – ni debi EP i LP It’s a Beatiful Feeling (1984) i Keep Laughing (1985) objavljeni za etiketu Mystic, niti precizno kršteni Rock n’ Roll Nightmare (1987) koji je objavio Alchemy nije pratio finansijski boljitak članova benda, u najvećoj meri drakonski „šišanih“ od vlasnika pomenutih etiketa koji su ugovore sastavljali tako da je ispadalo da su muzičari, hranjeni gotovo isključivo picom u studiju i na ubitačnim višemesečnim američkim turnejama (na kojima su se osim koncertnih ulaznica i nosača zvuka prodavali i tzv. merch suveniri (majice itd.)), na kraju dugovali njima, iako od svog rada nisu zarađivali gotovo ništa, a sve što bi i imali od para trošili bi na basnoslovno skupe telefonske pozive izdavačima koji su ih „široko kratili“ za ionako mizeran procenat. Osim toga, hardcore je kao vid supkulture/kontrakulture tada još uvek bio sfera ljudske delatnosti sa poprilično neistraženim komercijalnim mogućnostima. To će se uskoro promeniti pojavom komercijalizacije skejtbordinga, vanredno prikazane u dokumentarcu Helen Stikler Naložen: Uspon i pad Gejtora iz 2002. godine

U retkim pauzama besomučnih svirki i ludačkog partijanja, članovi grupe su sabrali dva i dva i primetili da u računici nešto ne štima, a dosta im je na polju samopouzdanja prijao i izlet u Evropu, koja je po nepisanom pravilu mnogo toplije dočekivala aktove ovog tipa s druge strane Atlantika nego što je to bio slučaj kod kuće. S jedne od tih ekskurzija ostao je zvučni otisak u vidu živog snimka iz Berlina 1988. koji je objavila nemačka etiketa Destiny, na kome se moglo čuti da su RKL koncerti mnogo više od uobičajene gomile hc buke, a neki prethodni albumi su, takođe pod okriljem iste etikete, bez plaćanja autorskih prava lešinarskim etiketama bili ponovo objavljivani uz blagoslov članova benda. Zanimljivo je da je za tu evropsku turneju novopečeni basista „Little“ Joe Raposo bio još uvek maloletan, pa je morao da traži pristanak roditelja da staranje o njemu tokom boravka na Starom kontinentu prepuste gitaristi Beriju Vordu, na šta su „matorci“ na jedvite jade pristali, nakon ubeđivanja upravnika škole. Jedan od najboljih pank basista ne samo svoje generacije kasnije se prisećao kako je u praksi izgledalo to starateljstvo: „Njegovo starateljstvo se svodilo na to da me primorava na gutanje velikih količina elesdija. Nisam se nešto mnogo otimao. Super smo se provodili!“. Prema pričama „od usta do usta“, grupa je imala sopstvenu proizvodnju droge iz svog imena, koju je za ličnu upotrebu u velikim količinama nosila u Evropu.

Ipak, usled prolongirane nemaštine na udaru su se našli međuljudski odnosi, čije je narušavanje i bilo razlog prvog raspada benda 1990. godine. „Svi su mrzeli jedni druge“, prisećao se kasnije Džejson. Bomer je na mestu pevača godinu dana kasnije aktivirao sve ostale članove grupe osim pevača Jasona i novi bend nazvao Slang sa bubnjarem Dejvom Raunom na njegovoj nekadašnjoj sviračk0j poziciji. Do tada je RKL već imao kultni status na kalifornijskoj sceni, što je Bretta Gurewitza, jednog od osnivača hardcore punk legendi Bad Religion i vlasnika etikete Epitaph ponukalo da sa Slangom potpiše ugovor. U poslednji čas, Slang je preimenovan u Rich Kids on LSD, reizdat je Rock n’ Roll Nightmare i objavljen „povratnički“ album Reactivate, koji je većina starih fanova, zbog providnog biznis plana, odbacila sa rezignacijom.

Onda se dogodio novi obrt – tokom tromesečne evropske turneje, Bomer je napustio bend skrhan bolom zbog smrti bliskog prijatelja Vila Knutile, „roudija“ grupe, koji je „overio“ u Cirihu . Neuništiva i žilava grupa je ipak privela turneju kraju tako što je Džejson brže bolje doleteo iz Amerike u Evropu i nadomestio Bomerov izostanak za nastupe u Španiji, gde je bend čekala respektabilna fan baza. Ubrzo po povratku u Ameriku, prionulo se na snimanje, ispostaviće se, poslednjeg studijskog albuma Riches to Rags.

Izdavač je ponovo bio Epitaph, koji je te godine objavio Smash grupe Offspring, najprodavaniji album ikada pod okriljem nezavisne etikete (više od 11 miliona prodatih primeraka širom sveta). Riches to Rags se, recimo, prodao u mnogo manjem, za današnje prilike veoma respektabilnom tiražu od oko šezdeset hiljada primeraka, no nikada nije doštampavan i ne može se naći u slobodnoj prodaji, osim naravno već korišćenih, polovnih nosača zvuka. Sve to doprinosi kultnosti ove ploče, za koju je jedan kritičar napisao da je „svi oni koje je vole, vole mnogo“, što je vrlo blizu istini. Po prvi put u karijeri grupa je snimila promotivni video za pesmu Betrayed, a pesma We’re Back, We’re Pissed našla se na premijernom izdanju čuvene kompilacije Punk-O-Rama.

Dok su nekadašnji, vidljivo čupaviji cimeri iz skvota D.R.I. u svojoj tranziciji od rudimentarnog hardcore panka do čistokrvnog crossover thrasha, zadržali „plonkerski“ bas kao pank sastojak u svojoj narastujućoj metalštini, RKL se paradoksalno, odlučio za pristup koji je bio istovremeno i pankerskiji i tehničkije nastrojen. Drugim rečima, zategnutom, „metalskom“ produkcijom Peta Kaflina potcrtana je instrumentalna kompetencija grupe. Obilato koriščenje duple bas pedale bubnjara Dejva Rauna i majstorske Raposove minijature na basu koje bi u deliću sekunde odlutale i u vode jazza okosnica su neljudske ritam sekcije na koju su se pridodavali rifovi svetlosne brzine Resta i Vorda, neretko u unakrsnoj vatri gitarskih duela. Ispeglana silina brzometne paljbe lepila je slušaoca za drugi zid sobe, ne dajući mu ni časa za predah. Kao šlag na torti, poslužen je Džejsonov mrzovoljan glas, nalik Draguljčetu koji se tek probudio.

Sam naziv Riches to Rags (Od zvezda do trnja) igra je reči koja je i ranije bila specijalitet RKL (recimo, pesma Drink Positive), a prisutna je i na ovom albumu, posebno u pesmi H.P.C. (Hippycritically Politically Correct) u kojoj se bend nemilosrdno obračunava sa licemerjem svih fela koje se zapatilo u „angažovanom“ krilu hardkor muzike (‘“Meso je ubistvo“ napisano velikim slovima na tvojoj kožnoj jakni’… ‘Anarhija je, jebeš pandure/naravno, kako drugačije, nego mirnim putem/ali kada lopovi dođu da ti ispraše bulju, kladim se da vičeš „Policija!’), sa sve suludom zaključnom raspravom da li je veganima dozvoljeno da jedu polen, nakon 20 godina zvuči bolno proročanski. Dalju (anti)ideološku razradu PC fašizma kalifornijski pank doživeće na odličnom Heavy Petting Zoo (1996) njihovih najboljih učenika NOFX, nakon čega pada zavesa zanimljivosti na dešavanja na tamošnjoj punk sceni devedesetih, delom i zato što je PC postao norma ponašanja, a delom i zato što je pank, posle uspeha Green Day, pomenutih Offspring i grupe Rancid (nastale na ruševinama legendarnih Operation Ivy), konformistički korporatizovan i posledično ispražnjen od svoje autsajderske, buntovničke suštine.

U ovom kontekstu, Riches to Rags je ne samo studijska labudova pesma grupe, već i legat čitave jedne scene pred raspadom u punom sjaju. Jedina RKL ideologija bila je sloboda da se sve izvrne ruglu, i da nema „svetih krava“ u cilju izazivanja smeha i pojačavanja osećaja dobre zabave, no u brojnim pesmama na ovoj ploči Džejson deli svoja životna iskustva koja su predominantno oslonjenena na temu međuljudskih odnosa i samo-motivacije (It’s a Beatiful Feeling pt. 3, In Your Mind, Betrayed). Heavily Sedated je jetka satira na „brainwash“ nastojanja društva da svim sredstvima eliminiše nestašne elemente u njemu (delimično podseća na špijunske filmove tipa Ipcress File), dok zaključna Take Me Home (za koju je snimljen i spot koji se nalazi na VHS/DVD snimku Still Flailing After All These Beers iz 1997/2002. za čije je kompiliranje zaslužan Beri Vord) svojim potentnim višeglasjem delom otkriva tajnu zbog čega je RKL, iako bend koji nije insistirao na melodiji, imao toliki uticaj na melodični hardkor. Kako je to sažeo frontmen NOFX Fat Mike: „Da nije bilo RKL, ne bi bilo ni NOFX. Tj. bilo bi, ali bi to bio usran bend“.

Grupa se nakon objavljivanja ploče otisnula na svetsku turneju tokom koje je prvi put posetila i Japan, a zatim, 1996. ponovo prestala sa radom, „zato što su članovi grupe ponovo počeli da mrze jedni druge“, kako je kasnije objasnio Džejson. Rest i Raun su postali članovi grupe Lagwagon (čiji je frontmen Džoi Kejp svirao u jednoj od prvih postava RKL), dok se Raposo skrasio u Mad Caddies. Nekoliko puta, 2001, 2002, 2004 i 2005. grupa je ponovo počinjala sa radom, ali su ti nastupi bili striktno lokalnog karaktera, tipa svirke povodom otvaranja skejt parka u Santa Barbari. Muzičkih naslednika nije bilo, a razlog za to može se naći i na jutjub komentarima ispod snimaka njihovih pesama, u kojima autori koriste priliku da požele sreću svakom ko pokuša da ih instrumentalno „skine“. Ili kako je to setno sažeo Raposo: „Bili smo gomila sjebanih gubitnika koja je svirala prilično dobru muziku.“

U jednoj od tih poslednjih postava, sa bendom je nastupao i Derik Plurd, nekadašnji bubnjar Lagwagona, koji je početkom 2005.  u 34. godini života oduzeo sebi život nakon dugotrajne borbe sa bipolarnim poremećajem i višegodišnjom zavisnošću od narkotika. Na današnji dan, pre devet godina i Bomeru je zbog komplikacija usled korišćenja narkotika otkazalo srce u 38. godini života. Zanimljivo je da je Bomer poslednjih nekoliko godina proveo živeći u raskošnom luksuzu – naime, njegov ljubavnik je, nakon neobjašnjene molitvene seanse u kojoj su zajedno učestvovali, na državnoj lutriji Kalifornije dobio čitavih 85 miliona dolara (prema nekim drugim pričama, reč je o 67 miliona) i bubnjaru koji je do tada bio praktično beskućnik kupio velelepnu kuću. Dobar deo dobitka srećnici su podelili prijateljima. Pred kraj života, Bomer se bacio na časove klavira, planirao je da upiše univerzitet, vajao je, slikao i spremao svoju simfonijsku operu. Žrtva novonastalog materijalnog blagostanja bio je odnos sa ljubavnikom, koji je u međuvremenu prekinut.

Osam dana nakon svog 38. rođendana, poslednjeg dana januara 2006. godine u Meksiku je preminuo i Džejson Sirs koji se takođe godinama bezuspešno odvikavao od narkotika. Sirs je umro u snu od posledica koriščenja ibogaina, derivata jedne zapadnoafričke biljke koja se pokazala lekovitom u lečenju bolesti zavisnosti ali sa snažnim halucinatornim nus-pojavama zbog kojih je decenijama zabranjena u Americi. „Pacov iz ‘Sita“ je uz pomoć prijatelja iz alternativne mreže nalik na onu prikazanu u sjajnom Dallas Buyers Clubu otišao u ilegalnu kliniku u Tihuani u kojoj je bilo „doktora“ koji su se bavili ovom vrstom lečenja, a jedan od članova „osoblja“ je po objavljivanju smrti pacijenta izjavio da je Sirs primljen u „ustanovu“ sa gnojnim čirevima na ruci u poodmaklom stadijumu. Iza sebe je ostavio troje, što svoje, što usvojene dece. Nakon njegove smrti, lokalni muzičari su organizovali RKLaraoke večeri sa kojih je sav prihod išao njegovim potomcima.