magic

Svaki grad na svetu ima garaže u kojima su neki klinci prangijali distorzirane gitare i pravili dobru muziku, pa tako i Firenca

Đorđe Kalijadis

Ima jedna scena u zabavnom i šarmantnom filmu CBGB, u kojoj Hili Kristal, vlasnik tog kultnog njujorškog kluba, svom pajtosu i svojoj lepoj kćerci usput objašnjava kako je u njegovoj priči najbitnija vizija. To su bila vremena kada su ljudi imali snove i pokušavali da ih ostvare. Danas je malo takvih ljudi. Svima je u prvom planu materijalni interes i sve se svelo isključivo na biznis. Bolno je saznanje (makar meni) kada shvatite da su vaši nekadašnji rokenrol idoli postali milioneri koji su izgubili vezu sa realnošću, ili tamo neki mrzitelji pljeskavica, kobasica i čvaraka. Sve je postalo industrija, ali za utehu, tipovi kakav je bio Hili Kristal i dalje postoje. To su oni tipovi koji ne pristaju na igru i ne gutaju sve što im servira ekipa koja je odavno izdala svoje ideale i koja narcisoidno uživa u svom konformističkom gnezdu. Ja poznajem bar dvojicu takvih maverika. Jedan od njih mi je otkrio bend o kojem ću ovde nešto reći.

Kada sam šetao ulicama Firence, okružen neverovatnom lepotom renesansne arhitekture i umetnosti, nisam ni sanjao da u nekom njihovom podzemnom kanalu obitava bend po imenu Go!Zilla. Nekako mi se ta underground priča nije uklapala u ambijent Firence. Biće da takvo gledište govori o mojoj zatvorenosti, predrasudama i ostalim bolestima od kojih se lečim. Shvatio sam da ipak svaki grad na svetu ima garaže u kojima su neki klinci prangijali distorzirane gitare i pravili dobru muziku. U jednoj takvoj garaži svirali su Luca Landi (gitara/vokal), Fabio Ricciolo (bubnjevi/vokal) i Mattia Biagiotti (gitara/vokal) članovi benda Go!Zilla čiji EP „Magic Weird Jack“ u najboljoj tradiciji psihodeličnog garažnog panka predstavlja komad dobre svirke koja je na potpisnika ovih redova ostavila poprilično jak utisak. U pitanju je opaki, punokrvni i beskompromisni rokenrol. Album započinje numerom „Hate“ koja zvuči kao neka izgubljena pesma 13th Floor Elevators ili The Stooges. Slično je i sa pesmama „Magic Weird Jack“, „Pollution“ i „Grabbing a Crocodile“. Numera „Dazed Dreams“ sa debelim i masnim rifom, koji se razvlači u opasnom ritmu, budi asocijacije na onaj magični acid-bus u kojem je Keruakov drugar Nil Kesidi sa svojom ekipom pod uticajem lizergične kiseline ispisivao još jednu stranicu ludačkih šezdesetih. Poslednja stvar na ovom malom albumu „Roswell NM“ ne zaostaje puno za pomenutim pesmama. I ona zvuči uzbudljivo i iskreno, kako se zapravo može okarakterisati i ceo EP.

Iako je u pitanju bend iz Italije, u njihovoj fantastičnoj svirci ima više rokenrola nego u svim onim indie bendovima kojima nas bombarduje savremena industrija. Zato se nadam da će ih neko dovesti u naš grad. Bio bi to praznik za mnoge od nas.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •