satovi

Polovina devedesetih, zima, sedimo kod Igora u Bloku 28, nedođija blizu FDU. Priča se o politici, Slobi, o muzičarima koji se drogiraju, klasične teme…

Bratislav Nikolić

Inspirisan alkoholom. Goran započinje priču:

„Išli smo u Solun prošle godine u junu, moj kum i ja, da kupimo neke auto-delove. Stižemo u hotel oko 10 ujutro, i zamole nas na recepciji da ostavimo stvari i da se vratimo posle 12, dok se ne sredi naša soba. Krenemo polako da se šetkamo po gradu, kad nas posle nekoliko stotina metara zaustavi neki neugledni lik i na lošem engleskom počinje nešto da nam  objašnjava. Provalimo da je čovek naš i pređemo na srpski, a on sav uzbuđen priča kako je imao sudar pre pet minuta sa nekim čovekom iz Izraela. Moli nas da Izraelcu prevedemo da je spreman da se nagodi, da mu nadoknadi štetu od 200 maraka, samo da ovaj ne zove policiju.

Elegantni Izraelac stoji nadrkan desetak metara od nas, mi mu prilazimo, upoznajemo se, i iznosimo mu ponudu. On odmah pristaje, promenivši raspoloženje u trenutku, sve vreme pričajući kako gotivi Srbe i da zbog toga neće da zove muriju. Naš čovek, ispostaviće se da je iz Leskovca, sav presrećan, nudi nam da sve nas zajedno odvede na piće. Izraelac pristaje, hoćemo i mi jer se inače dosađujemo, i krećemo sva četvorica ka nekom kafiću blizu mora. Leskovčanin, koji nam deluje kao umereni ljakse, naručuje turu piva i svi smo dobro raspoloženi.

Uglavnom pričamo sa Izraelcem, zgotivismo čoveka momentalno, jer za razliku od ovog našeg lika, deluje kao šmeker sa stilom i obrazovanjem. Takođe, poznaje Beograd i mnogo toga vezano za političku situaciju kod nas. Priča nam kako u Tel Avivu radi kao direktor predstavništva za Sony, i kako je došao u Solun sa suprugom zbog abortusa jer u njegovoj zemlji to nije legalno. Supruga je trenutno na nekoj privatnoj klinici u Solunu, ali on je u problemu jer je u Grčkoj baš taj dan državni praznik, banke ne rade, on mora da plati doktora, a nema kod sebe keš već samo kartice koje nam pokazuje.

Za to vreme Leskovčanin se vrpolji i kaže nam na srpskom da su njih dvojica nakon sudara, dok su se raspravljali, otišli do neke zlatare i da je Izraelac ponudio vlasniku zlatan sat po ceni od hiljadu i po maraka, ali da ga je ovaj odbio. Leskovčanin nas moli da pitamo Izraelca da li hoće njemu da proda sat za 1.300 maraka. I ako uspemo da ga nagovorimo, kako kaže, on će nas častiti obojicu sa po 100 maraka. Pritom naručuje novu turu pića.

Moj kum i ja se pogledasmo, i kao, što da ne, to je dobra ideja, zaradićemo pare bez ikakvog truda od ove „mutljavine“ iz Srbije. Već nas je lagano omamilo pivo, sa Izraelcem smo se već uortačili, i pitamo ga da li bi pristao da proda sat Leskovčaninu. On se snebiva, razmišlja, ali ipak pristaje jer mu hitno treba keš. Leskovčanin oduševljen, vadi neke marke i „švajcarce“, međutim, Izraelac traži da sve bude u markama. Ovaj naš malo negoduje, ali ipak rešava da ode i negde zameni pare.

Za to vreme, već pijemo treće pivo, i ostajemo sami nas trojica, Izraelac, moj kum i ja. Relaksirana atmosfera, čekamo Leskovčanina da se vrati. Međutim, prolazi već oko 20 minuta, ovoga još nema, a Izrealac se unervozio. „Momci, u frci sam, moram hitno do doktora da platim abortus, nemam nikakvog keša kod sebe, a ovog još nema. Možete li da mi date koliko imate para kod sebe, a ja ću vam ostaviti svoj zlatan sat kao zalog dok se ne vratim, a to je za bukvalno 15 minuta. Taman će do tada i ovaj da stigne“, pita nas već pomalo nervozan stranac.

Čovek nam je drag, vidi se da je pristojan i da generalno ima love, ali eto, sticajem okolnosti je u frci, i ajde da mu pomognemo, razmišljali smo. Na kraju krajeva, kod nas će biti sat koji dosta vredi, tako da nema šta da brinemo. Pogledasmo u novčanike, imali smo zajedno nešto oko 1.200 maraka i dadosmo mu svu lovu. On skine sat sa ruke, i stavi meni u džep od košulje. Zahvali nam se do neba i reče: „Stižem za petnaestak minuta najkasnije“.

Sad smo ostali sami kum i ja, i to već blago pripiti. Prošlo je sigurno bar sat vremena od kako smo seli u kafić. I tako, opušteno ćaskamo, i čekamo ovu dvojicu da se vrate. Prolazi, deset, pa 20 minuta, pola sata… Počinje da nas hvata nervoza, nema ni Leskovčanina, ni Izraelca. Još 10 minuta prolazi, i kum mi kaže: „Daj da pogledamo taj sat, ako se ovi ne pojave uskoro, da odemo i da ga tapnemo, sigurno vredi bar 2.000 maraka“. I ja izvadim sat iz džepa košulje, a ono plastični sat, lažnjak, koji može na „Zelenjaku“ da se kupi za 200 dinara. Sedeli smo zblanuti i izgubljeni još neko vreme, bez prebijene banke. Ova dvojica se naravno nisu više pojavili. Eto.“

U dahu sam odslušao priču, i bio sam u fazonu, jebote, kakva majstorska prevara. Ti likovi su istovremeno i glumci i psiholozi i prevaranti, i besprekorno su odradili svoje uloge. Lako je reći: „ja im nikad ne bi’ dao pare“, ali ne možeš da znaš šta ćeš da uradiš u određenim okolnostima.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •