obsession

Novo doba kulturnjačkih manija

Vila Peskin

Tri osobe iz srednje škole, dva čoveka s koledža, bivši kolega i žena s kojom si išla u letnji kamp ne prestaju da ga hvale. Tvoj Tviter fid pun je ljudi oduševljenih time, i počinje da se puni drugim ljudima koji “peckaju” te ljude zbog njihovog oduševljenja. Pričala si o tome, u stvarnom životu, sa prijateljima, poznanicima, neznancem – svi su „pali na kolena“. Kao i svi u tvojoj kancelariji. Svaki vebsajt koji pratiš ima esej o tome – kao i, očigledno, svi sajtovi koje ne pratiš (znaš to jer devojka koju poznaješ od osnovne studiozno deli baš svaki na fejsbuku). U vrlo kratkom vremenskom periodu – par nedelja, mesec, možda dva, to je prešlo put od nečega za šta pre nikad nisi čula do nečeg što je sveprisutno, voljeno, kritikovano, uvažavano, secirano, obožavano i upoređivano, laskavim rečnikom, da bi bilo “provaljeno” (osim te jedne kolumne u kojoj se kaže da stvari ne treba upoređivati da bi bile dešifrovane).

Šta je “to”? Može biti Serial (najslušaniji američki podcast svih vremena, prim. prev) – osim ako nije Istinski detektiv, Bijonsin album iznenađenja, prva sezona Devojaka, poslednja sezona Breaking Bada, Too Many Cooks (crna komedija na TV kanalu Adult Swim, prim. prev), kronati (hibrid kroasana i krofne, prim. prev) ili bilo koja od ostalih pomama koje su nas zaposele u poslednjih nekoliko godina. Iako se čini da su manije po sebi, one su sve deo većeg trenda – opsesije same. Možda je Serial “vruć” u ovom trenutku, ali opsednutost kulturnjačkim proizvodom “X” je još “vrelije“. Proverite to za mesec dana, kada pomama oko Seriala bude gotova, prolazna kao i sve ostalo, a mi već budemo gubili glavu za nečim drugim.

No, počnimo sa Serialom. Tokom devet nedelja emitovanja ovaj kriminalistički podcast, čedo producenata Ovog američkog života (još jedna radio emisija, prim. prev), o ubistvu srednjoškolke 1999. i verovatno pogrešne osude njenog bivšeg momka postao je fenomen, najpopularniji podcast svih vremena, koji je nedeljno “skidalo” dobrano više od milion slušalaca, željni sipanja prijateljskih tonova naracije voditeljke Sare Kenig u svoje uši. Iako podcast nikada ranije nije bio inspiracija za ovu vrstu fandemonijuma, sve u vezi Seriala, svi elementi koji su činili Serial iskustvo, su od ranije bili poznati: strana na Redditu, kolumne, interne šale, posvećene rekapitulacije (ovog puta, i same u formi podcasta), osećaj među “prvim pratiocima” da je fenomen, u desetoj nedelji, već na neki način gotov, i iznad svega, velika grupa pasioniranih odraslih ljudi koja, uz razuzdanost koje se češće pripisuje besvesnim tinejdžerima, glasno propoveda koliko je čitava ova stvar fascinantna.

Ljudi su oduvek bili opsednuti stvarima. Lale i Tvin Piks i Bitlsi su svojevremeno dobro prošli. Ali odrasli su nekad bili opsednuti stvarima na postojaniji način, gajeći dugoročna interesovanja poznata kao hobiji (šta im se desilo?). Ili bi ih obuzelo nešto stvarno veoma veličanstveno, kad bi nešto “pri ruci” zaludelo čitavu naciju. Sada smo uključeni u gotovo konstantan ciklus bivanja “totalno opsednutima” kulturnjačkim objektom (“opsednut” je tehnički termin na društvenim mrežama) i neprestano u potrazi za to iduće iskustvo nalik opijenosti. Zašto naizgled svakog drugog meseca postajemo histerično oduševljeni veoma dobrim ali ne i previše originalnim kulturnjačkim proizvodima? Zašto smo se pretvorili u prinudne tragače za opsesijom?

Kao i sa gotovo svakim aspektom savremenog života, internet je dosta upleten u to. Njegov podrazumevani režim (default mode, prim. prev) je opsesija. Ništa vredno razmišljanja, pričanja i pisanja – ništa što nije vredno razmišljanja, pričanja i pisanja, uostalom – postaje tema mišljenja, priče i teksta u moderaciji. Na početku, čini se da su proizvodi poput Seriala ili Istinskog detektiva napravljeni neizbežnim ne zbog svoje očigledne i neodoljive “kliktavosti” – kakve su, recimo, slike zadnjice Kim Kardašijan, već zahvaljujući snazi dobrog ukusa. Postoje stvari koje nam se dešavaju na internetu, ali ovo su stvari za koje se, inicijalno, čini da smo sami doprineli da nam se “dogode”. A ipak, u jednom trenutku, pomama oko ovih objekata ljubavi doživljava isti nivo neizbežnosti kao i te slike golotinje. Sigurno ima onih koje iritira pažnja koju dobija Serial, baš kao što neke druge smaraju guzovi Kim Kardašijan. Oba su postala najnovije opsesije interneta, i možete se ukrcati ili ih ispratiti pogledom, kolutajući očima.

Siloski efekat društvenih mreža radi nešto drugo s ovim opsesijama: stvara utisak da su mnogo raširenije nego što zapravo jesu. Nekada davno, opsesija su vam bili prijatelji, komšije, ljudi s kojima ste održavali prepisku “običnom” poštom. Sada ste opsednuti fragmentima mnogo obimnije mreže s kojom ste povezani putem društvenih medija. Preferencije vaših fejsbuk prijatelja ili Tviter fida čine se kao zavodljiv dokaz da se nešto intenzivno “primilo”. Ljudi koje ste nekad dobro poznavali ili ih niste znali uopšte uzorak su populacije koja izgleda objektivno nasumičnija od vaših najmilijih ili prvih komšija. Ipak u stvarnosti, ova grupa reflektuje usko odabranu demografiju nalik vašoj. Samo vam se čini da su svi opsednuti Serialom, zato što ste japi, baš kao što je to i većina vaših poznanika sa društvenih mreža.

Brojke sve to iznose na videlo. Možda smo postali češće opsednuti nego pre, ali su naše opsesije uže. Probrane teme prethodnih decenija imale su mnogo veći domašaj nego probrane teme današnjice. Mini-seriju Koreni gledalo je 140 miliona ljudi (u Americi, prim. prev). Završnicu Dalasa (priča Ko je ubio Džej Ara?) pratilo je 83 miliona gledalaca. Prvu epizodu Tvin Piksa gledalo je 35 miliona ljudi. Samo tri i po miliona pratilo je finale Istinskog detektiva u večeri emitovanja. Manje od milion se uključilo u praćenje prve sezone Devojaka. Samo 200 do 250 kronata se proda u toku jednog dana.

Kulturnjačka fragmentacija koju ovi brojevi prikazuju mogu pomoći pri objašnjenju privlačnosti opsesije. Ako, kao kultura u celini, imamo sve manje zajedničkih stvari – zato što gledamo toliko različitih TV šou programa, slušamo toliko različitih pesama i ne gledamo filmove u bioskopu – onda one stvari koje izgledaju kao masovno iskustvo nose sa sobom redak osećaj razdraganosti. Navikli smo da stvari na koje smo fokusirani uspevaju jedino da izmame prazne poglede pola ljudi sa kojima razgovaramo (“Proveo si čitav vikend gledajući šta?”). Kada neko uspe da postane veliki kao Bijonse, kako možemo da uradimo išta drugo, osim da se ekstatično poklonimo (igra reči – “Bow Down” (pokloniti se) je naslov jedne Bijonsine pesme, prim. prev)?

Ipak, kulturnjački objekti kojima smo opsednuti obično nisu i najpopularniji. Teorija velikog praska, sa više od 15 miliona gledalaca nedeljno, nesumnjivo je fiksacija za neke; internet vrvi od dobro opskrbljenih kutaka za svačija interesovanja. Ali, taj šou nikad nije prouzrokovao histeriju Istinskog detektiva. Možda je to zato što se Teorija velikog praska ne čini kao otkriće. Ona ne funkcioniše kao znak dobrog ukusa – ili ne baš dobrog ukusa, svejedno (a sve to ima iznenađujuće malo veze sa tim da li nešto zapravo jeste ili nije dobro). Za objekte kojima smo opsednuti se čini kao da su stigli niotkuda, nenajavljeni ili necenjeni (“Da li si čuo za X? Super je.”). Ovo je tačno čak i kad je reč o programima koji se emituju na najprestižnijem kablovskom kanalu nacije. HBO je skoro otkazao Žicu, bez Emija i sa tričavim rejtinzima, pre nego što su ljudi počeli da bivaju opsednuti njom. Bijonse je stigla u pola noći; kao i Too Many Cooks. Skandal je bio otpisan kao još jedna za sprdnju poručena sapunska opera. Serial je podcast.

“Pronalaženje” ovih objekata je deo njihove privlačnosti. Možete obožavati Dalas, ali sa auditorijumom od 83 miliona gledalaca, ne možete ni da zamislite da je vaše obožavanje Dalasa nešto što vas izdvaja, nešto poput znaka vašeg neobično dobrog ukusa – vaša baka, majka i brat i časopis Time su takođe prolupali za njim. No, stvari kojima smo sada opsednuti su stvari za koje u najmanju ruku verujemo da smo ih iščeprkali iz ogromne kulturnjačke močvare. I ako ste vi krenuli u kul lov da biste pronašli ove objekte, onda to mora da je slučaj i sa svima ostalima koji ih vole. Opsednutosti ne samo da nas označavaju kao individue sa odličnim ukusom; one označavaju i našu pripadnost posebno sofistikovanoj kohorti.

Ali kada je to deo privlačnosti nečega, iznenada, iako se čini da svi koji ti se sviđaju pričaju o tome, situacija nije toliko bajna kada o tome takođe govore i oni koji su ti truli – kada taj vebsajt koji pokušavaš da ne čitaš nudi “kleptokliktajući” tekst o tome, i kada ta osoba za koju si u prethodnoj deceniji na fejsbuku utvrdio da je isprazna odjednom deli svoje (očigledno, isprazno) mišljenje o tome. Poput tinejdžera čiji je omiljeni bend postao popularan, dolazite do zaključka da vaša opsednutost Serialom gubi svoj sjaj otkrićem da je ujedno postala opsednutost i svih drugih. U svakom slučaju, Serial je vrlo dobar, ali da li je toliko dobar? Hmmmm. Možda postoji nešto bolje koje samo što nije stiglo. Da li ste čuli za X?

(preveo s engleskog: Marko Nikolić)

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •