Od Pariza do beskraja (5)
Neprikosnovena prestonica svega onoga što su moda, elegancija i estetska uzvišenost, i dalje je, sad već stotinama godina – Pariz, koji je ostatku sveta uvek govorio kako i šta da obuče. Posle Drugog svetskog rata, u svojoj imperijalnoj moći ostatak sveta modno su pokorili i Milano, Rim, London i Njujork, dajući do određene mere paralelu Parizu, ali ne i ukupnu prevlast nad modnim nebom savremenog sveta
Igor Todorović
Kada je 1962. kanadski sociolog Maršal MekLuan upotrebio termin „globalno selo”,čak ni on, prvosveštenik interakcije među ljudima i evolucije komunikacionih sistema, nije mogao da zamisli koju će snagu nekoliko decenija kasnije dobiti internet i njegovu floskulu pretvoriti iz globalnog sela u globalnu metropolu, stavljajući geografiju kao nauku u skoro irelevantan podatak u ovom smislu.
MekLuan jeste predvideo globalizaciju, ali ni danas nismo svesni značaja onoga što je ona uradila postojeći mnogo pre druge polovine 20. veka i MekLuana, ostavljaući traga još u odnosima Zapada i ostatka planete. U tom smislu možemo samo pretpostaviti značaj globalnog sela u homogenizaciji u kojoj su lokalne kulture imale potrebu da nestanu i povuku se pred najezdom evropeizacije u samim počecima globalizacije, Modna industrija je upravo pravi predstavnik ove teorije i daje jasnu ilustraciju takve prakse, kad su se brendovi poput Prade, Luja Vitona, Diora, Šanela… pojavili u tržnim centrima jednog Pekinga, Nju Delhija ili Moskve, i izazvali povlačenje u prvom trenutku onoga što je lokalni stil ili estetika, dok su Pariz, London… i dalje ostali prestoni modni gradovi na koje se ugledalo. I gle čuda, to nije tekovina savremenog sveta, to je nasleđe još iz druge polovine 19. veka. U 21. veku novi je samo nivo konteksta globalnog sela.
Ono što je veoma važno napomenuti kao najnoviji izazov globalizacije kad je moda u pitanju, jeste da se danas u novom milenijumu ipak ne govori o jednosmernom uticaju več o dvosmernoj razmeni ideja i stilova koji se ipak na kraju i dalje, ali se čini i ne zadugo, plasiraju i dođu na poklonjenje u imperijalnu modnu prestonicu Pariz, a potom i u druge tri prestonice. Danas, ipak, modni izlog sveta nije samo i eksluzivno prvobitna postavka koju je davno potpisao Christian Dior.
Neprikosnovena prestonica svega onoga što su moda, elegancija i estetska uzvišenost, i dalje je, sad već stotinama godina – Paris, koji je ostatku sveta uvek govorio kako i šta da obuče. Posle Drugog svetskog rata, u svojoj imperijalnoj moći ostatak sveta modno su pokorili i Milano, Rim, London i Njujork, dajući do određene mere paralelu Parizu, ali ne i ukupnu prevlast nad modnim nebom savremenog sveta, sve do danas. I danas je Pariz, bez obzira na sve, sedište najprestižnijih modnih brendova i kuća. Ako smo pedesetih govorili o Šanelu, Dioru i Balmainu kao čistokrvnim modnim arijevcima francuske provenijencije, s jednim velikim i značajnim izuzetkom pod imenom Baleciaga, koji je s Pirineja prešao na Senu i postao delom Francuz, 21. vek u Parizu pomno prati, na primer, rad Ann Demeulemeester (Belgijanke), Viktora i Rolfa (Holanđana), Husseina Chalayana (Tučina s Kipra), ali i mnogih drugih iz zemalja koje su nekad bile samo posmatrači, ne i učesnici u imerijalnoj modnoj moći Pariza. To i jeste najveća snaga stila 21. veka – da je prevaziđen fenomen koji je ekskluzivno bio pariski kad je moda u pitanju, već je postao obogaćen uticajima i estetikom dizajnera došljaka iz takozvanih provincija carstva, koji su uspeli da sruše, ali i oplemene prestonicu novim modnim stilom i impulsom.
U tom smislu ne smemo da zaboravimo pomenuta imena, poput Yohjija Yamamota, Reija Kawakuba ili Japanca Isseya Miyakea, Turčina Rıfata Özbeka, Brazilca Alexandra Herchcovitcha ili Malijca Xulyja Bëta, koja se nastavljaju u nepreglednu listu imena i zemalja koji s modom do samo pre nekog vremena nisu imali ama baš nikakve veze. Jedna od najvećih modnih premija Woolmark Prize koju je 1954. dobio kao vetar u leđa i neprevaziđeni modni mag Yves Saint Laurent, ne tako davno dobio je i prvi Kinez Shao JIa u konkurenciji gde mu je drugi suparnik takođe bio Kinez! U tom smislu, lepota Pariza u modnom značaju može se uporediti s lepotom Sajma knjiga u Frankfurtu. Postala je višejezična, estetski raznolika, u ciljnim grupama podeljena a ipak okupljena oko jedinstvenog cilja – da prikaže stil i slavi estetiku, i to ne samo na francuskom jeziku, baš kao i u slučaju frankfurtskog sajma knjiga koji slavi izdavaštvo, ne samo na nemačkom jeziku.
Sve veća internacionalizacija modnih prestonica tek je vrh ledenog modnog brega, koji se već u prve dve dekade 21. veka počeo topiti pod naletima toplih kreativnih struja koje stižu iz Melburna, Moskve, Buenos Airesa, Šangaja, Sao Paola, Dubaija ili Pekinga… Ovo nije samo crvena uzbuna pred „udarom” novih talentovanih dizajnera koji ugrožavaju krunu evropskim starim modnim prestonicama, već i vetar u leđa svima onima čiji rad prepoznaju direktno iz Evrope, bez tog do sada uvreženog snobovsko otmenog distanciranja od mode koja nije imala prefiks zapadnjačka.
Ono što nismo predvideli podrazumevajući sinonim globalno selo za jednosmerni uticaj Zapada na ostatak sveta, jeste upravo u tome da je došlo do puta u dva pravca koji je ne samo aktivirao kreativnost i stil, nego i pospešio ponovno rađanje tradicija i kultura na koje je uticao u bilo kom delu sveta. Tako je, paradoksalno, upravo svojim snagama globalizacije homogenizovao različita stilska i estetska nasleđa stavljajući ih u ulogu sopstvene potrebe za novim inspiracijama i kreativnim snagama umanjujući već pretencioznu dominaciju stila starog sveta. I mada je u nekim sredinama i dalje izuzetno važno imati insignije onoga što je stilski i heraldički stari svet. Na primer, kupovina Lui Vuiton torbe kao sinonima vernog podanika imperije mode i na najudaljenijim tačkama carstva nije ni dans nestala, ali postoje indicije da će i ta torba postati deo individualnog manifesta stila a ne slepog praćenja diktata prestonice. Ono što je izvesno, jeste da je svet mode i stila u globalnom smislu sve više nacionalni i tribalni u neku ruku, a sve manje heraldički poznat do sada.
S druge strane, najznačajniji kupci i medijski predstavnici modnog sveta nisu u mogućnosti da, čak i ako bi to poželeli, posete sve nedelje mode u želji da osvoje prestižnu poziciju poznavalaca i konzumenata ukupne modne slike. A broj supertalentovanih modnih dizajnera koji izlaze iz škola u Indiji, Argentini, Brazilu ili Kini na primer, koji će uspeti da sakupi enormne količine novca za prezentaciju svojih kolekcija u Parizu, i dalje je na nivou statističke greške! Šta je rešenje? Rešenje koje nam omogućava da postignemo efekat globalnog sela a da ostanemo dosledni postavci stubova modnih pravila i uzanci, jeste u tome da se okrenemo internetu i onlajn prezentaciji. U tom smislu otvara se mogućnost da nas prepoznaju i vide svi oni koji su značajni ili uticajni u postavci modnih vrednosti Taj virtuelni svet dvosmerne komunikacije koju je ponudio i promoviše 21. vek, otvara drugu dimenziju mogućnosti u kojoj je neophodno prepoznati značaj ove komunikacije koja bez velikih posrednika može modne stručnjake da odvede u svet novih tržišta. Jednostavno je zamisliti i scenario u kome mladi dizajner iz Sao Paola, Moskve ili Beograda realizuje jedan samostalni projekat u okviru društvenih mreža i ponudi svoju kreativnost na globalnom modnom tanjiru ukusima onih kojima može biti dostupan, i tako će transformisati mesto emitovanja u bilo koje mesto na planeti, kreirajući jedno vrlo demokratsko načelo koje pruža pristup i superbogatoj eliti da aktivno učestvuje u tom „obroku”. U tome leži mogućnost da se kreativnost i potencijal nekog autora prepoznaju i postanu deo redovnog programa nekog od najprestižnijih Fashion weekova opserviranih od najuticajnijih modnih kupaca i novinara.
Kao i sva moda 20. veka, tako se i street style rodio i preuzeo primat korak po korak tek pred kraj prošlog veka. Ta vrsta kretanja bila je najava onoga o čemu se govori u onlajn kontekstu 21. veka. Naime, street style je, kao i internet danas, bio fokusiran na malu gradsku zonu, četvrt koja je u svoj svojoj metafori nove modne vizije pedesetih godina predstavljao Greenwich Village u Njujorku, početkom šezdesetih Carnaby street u Londonu, ali samo dotle dok nije prevaziđen stilom koji je munjevito osvajao svet krajem šezdesetih, ponovo iz West Coast i Haight-Ashbury kvarta San Franciska. Pank je svoj „ćošak” uličnog stila našao ponovo u Londonu, i svoj uticaj selio između Londona i Njujorka sve do kraja 20.veka, kad je počeo da se rađa hip-hop povezujući street style s etničkim nasleđem Afroamerikanaca. Gde god da je bio epicentar street stylea, evidentno je da je primorao modne sisteme da ga prate i podržavaju, razumeju ili implementiraju u svoju estetiku, To je bila prva tranziciona demokratizacija mode, spora ali dosledna, koja je dovela i objašnjavala osnove onoga što bi danas bio veb, s jednom dodatnom vrednošću, u modi i te kako poznatoj, koja se ogleda u multilaterali i globalnoj ponudi koja prevazilazi ulicu ili grad i postaje svet.
Da je street style samo začetak ideje o globalizaciji i da nije suštinski dobra hipoteza kad je moda u pitanju, dokazala je i čuvena izložba pod istim nazivom sada davne 1994. u Londonu, kad je kao iz vedra neba modne stručnjake pogodilo otkriće (pred njihovim očima) da je u stvari London proizveo teddy boys, mods, skinheads, punk i još mnoge druge street style koncepte, autentične i originalne u svojoj manifestaciji. Ako bismo danas organizovali izložbu slične tematike, onda bi to bio Tokio koji je u 21. veku proizveo gonguro devojke, gotik lolite, decora kids, kao potpuno fantastične i autentične delove supkulture koju su prepoznali fotografi, novinari i turisti gurajući se na preskupim pločnicima Tokija… Ali i svi oni koji su surfovali internetom neukvašeni morem i zavaljeni u svoj virtuelni put novih tendencija i tehnologija.
Baš zato, kada danas, skoro 14 godina od početka novog milenijuma sagledamo nove modne sisteme, svesni smo da se prvi koraci mode i dalje osećaju kroz bat nasleđa, vizuru novih tehnologija, nelinearnost i inovaciju sagledavanja očima od Helsinkija do Meksiko Sitija i od Šangaja do Sao Paola… Prednost globalnog sela gubi se u autentičnosti preklapanja i uklapanja svega što je u ponudi, velikog poštovanja modnih prestonica, ali pogleda ka provincijama koje sve češće rastu i unapređuju se. Cilj mode odavno je postignut, i ona je svoj plašt prepustila stilu. Krunu i skiptar i dalje drži čvrsto se boreći da opravda etimologiju svog značenja iz latinskog jezika (modus – način, pravilo, ritam, vreme). Da, moda je dala način, odredila pravila, uvela ritam, ali vreme je preuzeo stil, koji je svuda oko nas, i na mestima i u situacijama gde ga najmanje očekujemo. A stil je stav! Zato je neophodno imati i stav o modi i njenom značaju i pojavnosti kroz snagu ličnog i autentičnog stila 21. veka.
(kraj)
DRUGI DEO: Od trendi do vanvremenskog
TREĆI DEO: Od total looka do spajanja i uzorkovanja
ČETVRTI DEO: Od lepote do značaja
Bibliografija
T. Polhemus, L. Procter, Fashion and anti-fashion. An anthropology of clothing and adornment, London 1978.
D. Hebdige, Subculture. The meaning of style, London 1979 (trad. it. Sottocultura. Il fascino di uno stile innaturale, Genova 1983).
P. York, Modern times. Everybody wants everything, London 1984.
S. Redhead, The end-of-the-century party.Youth and pop towards 2000, Manchester-New York 1990.
N. Wakefield, Postmodernism. The twilight of the real, London 1990.
F. Chenoune, A history of men’s fashion, Paris 1993.
T. Polhemus, Streetstyle. From sidewalk to catwalk, London 1994, nuova ed. 2009.
T. Polhemus, Style surfing. What to wear in the 3rd millennium, London 1996.
T. Polhemus, Diesel. World wide wear, London 1998.
F. Baudot, A century of fashion, London 1999 (trad. it. La moda. Immagine e stile, Modena 2000).
C. Evans, S. Menkes, T. Polhemus, B. Quinn, Hussein Chalayan, Rotterdam 2005.
Global fashion, local tradition: on the globalisation of fashion, ed. J. Brand, J. Teunissen, Warnsveld 2005.
P. Macias, I. Evers, Japanese schoolgirl inferno. Tokyo teen fashion subculture handbook, San Francisco 2007.
Ostavite odgovor