Među stilistima vs konzumentima vs blogerima, previše je onih koji su žrtve mode, jer sopstveni stil ne kreiraju sami ili ga postavljaju u inovativni smisao, već se trude svim silama da izbegnu total look kakav predlažu velike modne kuće, mukotrpno pokušavajući da naprave i promovišu neki miks kao svoj sopstveni stil a ne onako kako i jeste – potrebu da se zakite monogramom ili sa dva… Zaključak je da je premalo onih pravih i orijentisanih!

Igor Todorović

U istoriji čovečanstva nikad se nije desilo da ljudi mogu da uživaju u tako velikoj i širokoj ponudi stilskih mogućnosti i ponude kojom danas raspolažemo. Kad samo pomislite na novi kaput, novi par cipela, novu frizuru, novu tetovažu, novi komad nameštaja… postoje nepregledne mogućnosti izbora i ponude. Pre svega, mladi nisu ni svesni šta im je ponuđeno jer nemaju svest da pre pedeset godina niko, ama baš niko, nije ni mogao da pomisli da će to ikada biti moguće. Gotovo u čitavoj istoriji čoveka izgled odevnih predmeta ili kuća u kojima su živeli, bili su određeni plemenski, nacionalno ili teritorijalno. Primer je svakako ono što danas nazivamo nacionalni kostim ili tipska kuća. Tek, možda od renesanse, ukorak s ukupnim razvojem usvojena su i prva pravila koja su se ticala odevanja u nekom širem smislu. Trgovina u tada poznatom svetu i miks etnija dovodio je i do novih materijala i uzanci, pa ih možemo podvesti pod prve modne tendencije. Tad smo i pod prve modne autoritete stavili visoko plemstvo koje je polako uvodilo, korak po korak, nekakva, editorijalno rečeno, modna pravila. Tek od 19. veka počinju modne postavke i pravila koje Jork opisuje kao one kojima nije bilo alternative, nego su slepo praćene.

Taj period bez alternative trajao je više od pola veka. Period koji je mogao da zadobije elemente alternativnog, profesionalci su prvi put podveli pod ono što danas zovemo street style. On se dogodio još u prvoj polovini šezdesetih u Velikoj Britaniji. Bila je to prva mogućnost da pored opcije koja nema alternativu imate i plus dve opcije da budete takozvani mod ili rocker. Dakle, tri relevantne mogućnosti, koje svakako nisu opšte mesto s obzirom da i tada kao i danas postoji i jedan širok dijapazon stila koji svoju bazu ima u socijalnom, ekonomskom ili životnom ambijentu. Istih tih šezdesetih, krajem decenije, u Velikoj Britaniji je, po stvaranju pank-pokreta, došlo do stvaranja supkultura koje su mladi stvarali u potrebi da pronađu svoj stilski konformistički i modni izraz. U devedesetim godinama prošlog veka, u sledećoj fazi dekonstrukcije mode, produbljen je taj koncept supkultura, koji je obeležio i postavio nove smernice onome što danas zovemo modom u alternativnom kontekstu.

Istovremeno, u modnom svetu brojni dizajneri, u različitim delovima sveta, počinju da prave realnu distancu i suočavaju se sa sve većim problemom da pronađu svoj modni pravac s ličnim karakteristikama i potpisom. S obzirom na to da se izgubio centar koji diktira modne pravce, norme ili secificira IN ili OUT, dizajneri ne mogu da nađu jasan model koji bi pratili, te je samim tim sve teže pretpostaviti i prepoznati šta je sledeća nova moda, uzme li se u obzir da su i aktuelni pravci nedefinisani.

Sve ovo izaziva određenu krizu u modnom sektoru, s tim da su posledice najveće u komercijali i reklamnim sektorima. Naime, ranije je bilo relativno jednostavno identifikovati nekog tinejdžera ili kompletnu familiju kao redovne i definisane potrošače modne ponude, dok je danas to veoma teško, jer se čini da više ništa što je nekad bilo normalno, više nije. Situacija na ovom polju je sve komplikovanija, pogotovo u smislu ciljne grupe koja je ključni element ili link koji povezuje komercijalni, reklamni, razvojni i istraživaćki sektor jednog modnog sistema, a za koju nije moguće dati jasnu teoretsku kuturno-socijalnu odrednicu. Uzrok tome bila je nespremnost modnih sistema da odustanu od istraživanja takozvanog „normalnog” potrošača i da se okrenu pluralizmu i heterogenoj postmodernističkoj epohi koja nudi čitavu gamu različitih stilova života oko nas. Posledica je pak u tome da se dešava upravo ova konfuzija i nejasno definisana modna aktuelnost, ne u stilskom već u sistemskom kontekstu.

U 21. veku smo svedoci da se i dalje, bez obzira na sve, velike modne industrije obraćaju pojedincu i jedinstvenom uzorku ili modelu sa svim svojim standardizacijama i iskustvima iz prošlog veka, čak ni ne koketirajući posebno odgovorno i definisano sa stilovima života. Na kraju krajeva, opet modna industrija sve svodi na, na primer, tri koraka ili tipa klasifikacije stila života ove postmodernističke situacije. Na toj klasifikaciji mukotrpno rade stručnjaci iz domena distribucije, advertajzinga i teorije kulture, pokušavajući na sve načine da nas smeste iz realnog života u klasifikaciju, iz realnih socijalnih grupa i supkultura u isto tako realne grupe kojima se daju imena, odrednice i opisi, pa i stilske etikete. Ipak, postoji jedna stvar koju u današnje vreme s velikom sigurnošću možemo zastupati kao istinitu , nemajući pri tom takve ekspertize savremenog društva. Dakle – to je da velika većina ljudi nikako ne želi da bude ili izbegava da prihvati pripadnost grupi ili tipu kojim se bave stručnjaci. Niko danas ne želi da bude klasifikovan i zaveden u neki registar, jer svi, bez obzira na globalnu potrebu i cilj da to tako ne bude, želimo da budemo jedinstveni i autentični predstavnici društva u kome živimo. Zar ne?

Upravo ova potreba da izbegnemo klasifikovanje i redukciju samih sebe na tip ili predstavnika nekog trenda ili modnog sistema, ujedinjuje nas u ideji novog milenijuma da slavimo individualnost i snagu stila u 21. veku. Sa zaista ogromnom ponudom i gamom stilova – danas svet možemo potrošački nazvati i supermarketom stila koji nas udaljava od ideje da pripadamo tipu A, B ili C, već naprotiv pravimo spajanja i uzorkovanja onoga što nam se nađe u korpi tokom virtuelne kupovine različitih artikala, često i kontradiktornih, a koji zajedno čine spojeni i sklopljeni u jednu neverbalnu komunikaciju odevanja ono što nazivamo – lični autentični stil.

Sve ovo potvrđuje jednu duboku i korenitu revoluciju u odnosu koji postoji između modnih stručnjaka i drugih primenjaša u domenu dizajna i potrošača koji, kako sama reč kaže, „troši” ili kupuje proizvode s njihovim potpisom. U dugoj istoriji mode, sve do pre nekoliko decenija, modni stručnjaci i dizajneri imali su, pored zadatka i obaveze da kreiraju određeni odevni predmet, i privilegiju ili moć da sve to diktatorski i imperativno postave u kontekst total looka za svog finalnog potrošača. Isto tako, i novinari iz domena mode i dizajna obrazovali su i diktirali načine na koji bi njihovi čitaoci i modni konzumenti mogli da koordiniraju, uklapaju ili primene različite komponente modne ponude bilo na lični stil ili estetiku svog okruženja, životnog ili radnog… Sve se to činilo s pretpostavkom da je potrošač nesposoban ili nepripremljen da preuzme inicijativu ili sam donese odluku o tome, te da bi se iz tog razloga desila greška koja bi prouzrokovala uvek i bez izuzetka estetsku katastrofu(?!).

Ovo je vanredno interesantno, jer su skoro svi konzumenti pasivno prihvatali ovakav diktat u kome je neko drugi bio zadužen za to da ih prosvetli i nauči kako da usklade svoje estetske principe i primene ih bez greške. Možda je pank bila prva situacija u kojoj se pojavio jedan vid hrabrosti i bune protiv streotipa. Svakako da je to bio prvi značajan pokret koji je uveo u modu upravo taj segment kombinovanja elemenata koji su bili ekstremno različiti, u neku ruku i kontradiktorni u tom dinamičnom miksu njihovog looka. Skoro plemenske frizure, poznate kao čirokane, u koloritnoj intervenciji koja ruši norme, jedna „nevina” karirana suknjica školarke, po neka kravata ili mikromini fetišistička suknja od PVC-a u crnoj boji, mrežaste ili iscepane čarape, nekoliko teških i masivnih martinki i kožna jakna dekorisana lancima ili nitnama… bio je to jedan realan i jasan manifest bunta i revolucije koja i danas inspiriše i utiče na stil onoga što zovemo novomilenijumskim. Taj njihov izvanredan eklekticizam i sigurnost u stavu pobio je teoriju modnih stručnjaka o modnom diktatu i stilskom IN i OUT.

U tom smislu potrebno je da napravimo realno sagledavanje s istorijskom distancom onoga što je u osnovi stil 21. veka – ono što ga razlikuje od svega što je bila moda u prethodnim vekovima, a to je kreativni konzumizam. Danas, kako stvari stoje, ama baš svako je stilista ili ljubitelj i poznavalac. U neku ruku morao je to i da postane, jer se u suprotnom ne bi mogao predstaviti kao individualac, jedinstven u stilu i pojavi, koji je stekao sposobnost da sopstveni imidž stavi u ulogu deklarativnog stilskog i modnog a pri tom ličnog manifesta. Istina je, međutim, da među pomenutim stilistima vs konzumentima vs blogerima, ima previše onih koji su pre žrtve mode ili fashion victims, jer sopstveni stil ne kreiraju sami ili ga postavljaju u inovativni smisao, već se trude svim silama da izbegnu total look kakav predlažu velike modne kuće, mukotrpno se trudeći da naprave i promovišu neki miks kao svoj sopstveni stil a ne onako kako i jeste – potrebu da se zakite monogramom ili sa dva… Zaključak je da je premalo onih pravih i orijentisanih!

Baš zbog toga modni dizajneri su došli u situaciju da ne prave modne priče ili, kad ih i prave, da moraju biti svesni kako će ta modna priča postati u nekom trenutku samo rečenica kod onih osvešćenih ili „tačka na I” kod onih koji su to manje. Danas je dizajn proces koji ima dve faze. Prva je ona kreativna, kad dizajner idejno stvara i realizuje proizvod, a druga je kreativnost konzumenta da ga primeni i kombinuje s proizvodima koji dolaze s drugim potpisom ili s druge geografske širine. Na taj način ta simbioza dizajnera i konzumenta stvara novu sliku, različitu od one prethodno poznate pravljene po matrici, već inovativne, lične i jedinstvene.

Ovaj novi pakt nevoljno potpisan od učesnika u igri, imaće velike i veoma snažne posledice u budućnosti onoga što će se, bez obzira na sve, i dalje zvati modna industrija. Danas, kao i u prošlosti, dizajneri i dalje koriste svoje revije i prezentacije da bi prikazali i pokazali total lookove svog modnog potpisa, praćeni u stopu istom idejom i u svojim reklamnim kampanjama. Isto tako, kad u editorijalnoj primeni neke od novih kolekcija, modni urednik odluči da kombinuje njihov modni potpis s nekim koji ne doživljavaju dostojnim svoga, nastaje odmah ucena advertajzing sektora u cilju promocije onoga koji je veći oglašivač(?!). Ipak je na kraju upravo ovaj način miksovanja stvari jedini koji zanima finalnog konzumenta. Taj i takav način napravio je dubok jaz između stručnjaka i profesionalaca u svetu dizajna i izdavaštva, jer je značaj promocije oglašivača iznad značaja promocije stila. Izgleda da u tom smislu izdavaštvo gubi bitku zbog svoje bitke za oglašivačima i u neku ruku PR konteksta koji i modu stavlja u temu total looka, a da je to definitivno neprihvatljivo i u pejorativnom smislu shvaćeno kao retro u potrošačkom smislu čitaoca. Da bi se našlo solomonsko rešenje koje magazini sve ređe traže i pronalaze, konzumenti se sve češće okreću i svoju podršku pružaju modnom i stilskom stimulansu kakav, na primer, fantastično daje veb-sadržaj sartorialist.com. Ovaj novi modni medijum daje jednu nepogrešivu sliku novomilenijumskog miksa i kombinovanja velikih, manje ili više poznatih modnih imena i anonimusa u životu realnog sveta. Neretko je dizajneru moguće da na pomenutom sajtu vidi kako izgleda njegov ultimativni komad u kombinaciji s nečim što je kupljeno u second hand radnji. To je jednostavno neprocenjiva informacija za svest i savest modnih stručnjaka. Savršeno je interesantno to što za jedan lični i inovativni imidž tim „običnim” ljudima nije bio potreban savet modnog stručnjaka ili medijska preporuka u direktnom smislu već, jednostavno rečeno, njihov lični i jedinstveni stil! Dakle funkcionisanje magazina čini se kao čist recidiv Diorovog New Looka iz 1947, a na vebu se dešava ni manje ni više 21. vek, koji sobom nosi svoje estetike i pravila stavljajući modne dizajnere u ulogu da prate taj „običan” svet a ne on njih. Interesantna zamena teza.

(nastaviće se…)

PRVI DEO: Moda vs. Stil

DRUGI DEO: Od trendi do vanvremenskog

Podeli s drugima