trendi

Uz pomoć termina ZEITGEIST, na stil novog veka gleda se s distance savremenog doba, aktivno se analizirajući moda iz prošlosti kroz prizmu termina retro (tako dobro anticipiran kroz kostime kultnog filma „Blade runner” iz 1982, koji je na najsavršeniji način predstavio budućnost u retro-šik futurizmu)

Igor Todorović

Danas, kao i u svim prethodnim vekovima, „biti u modi” nosi sobom i potrebu da pronađemo ili ponudimo nešto novo. Svaka sezona, u osnovi dva puta godišnje, u imperijalnoj modnoj prestonici Parizu okupi hiljade klijenata, novinara, svetskog džet-seta i raznolikih zvezda, koje se poput ptica selica sele u preostale tri destinacije: London, Njujork i Milano, iz jedne jedine potrebe da kao malobrojni povlaščeni podanici modnog carstva dožive prosvetljenje budućnosti imperije u metafori filma „BACK TO THE FUTURE”, sedeći i tiskajući se među sobom na revijama visoke mode. Pored pretpostavke da je ova njihova aktivnost počela da biva automatska baš kao i svaka modna prezentacija, jasno je da je visoka moda ista što i jedan dobar švajcarski sat koji s apsolutnom preciznošću daje nove i originalne direktive koje će oni najpovlašćeniji podanici iz prvih redova kroz neko vreme dati blagorodno na korišćenje masama zavidnim na toj privilegiji, opčinjeno gledajući u njihovom pravcu. Ovakva pretpostavka daje nam jasnu informaciju o funkcionisanju modnog sistema današnjice, koji kroz najviši segment mode, njen Haute Couture, daje konzumentu nešto što nije sam tražio već nešto što treba da bude i postane predmet želje.

Istina je da to sada gledamo iz perspektive koja je i socijalno i kulturološki daleko šira, i da nam je ta i takva transformacija mnogo jasnija nego što je to bilo moguće posmatračima Diorovog New Looka. Ipak, potrebno je da pronađemo realnu vezu između prošlosti i današnjih dana da bismo mogli da pepoznamo i percipiramo modnu budućnost. Jer, moda iznova i iznova mora da pokaže svoju sposobnost i kapacitet da se koncentriše ka sopstvenoj vizuri orijentisanoj ka obećanoj budućnosti i odredi jasne smernice onome što profesionalci iz mode nazivaju novim tendencijama, koje nude svojim konzumetima globalnog sveta. Kako je modni ekspert Peter Jork sjajno objasnio u knjizi Modern Times (1984): „U jednom sada već prošlom vremenu, koje ljudi danas zovu stilom, isti se zvao moda i tada se ta ista moda morala pratiti. U pedesetim i šezdesetim godinama, moda je imala sopstveni establišment, jednu vrstu klerikalne organizacije, u kojoj su postojali prvosveštenici. Oni su definisali pravila koja su svi morali poštovati. Pravci su bili definisani kao proglasi ili modni dekreti koji su dolazili iz prestonice, Imperije starog sveta… urednici magazina su ih proklamovali i uobličavali, primenjujući to na svoje čitaoce. Vogue je proklamovao boju sezone u svakom delu sveta gde je izlazio, a bogomolje, zvane radnje ili butici, istovremeno bi u izloge stavljali odeću u banana, bež, koralnoj ili kojoj god bi se već boji radilo… I tada, u savezu ova dva dela imperijalnog uređenja, svi podanici, bilo da se radilo o vašoj sestri, tetki ili prijateljici, brže-bolje bi kupovale baš takav komad u predefinisanoj boji… nije bilo alternative.”

Ako danas gledamo sadržaj novina koji govori o upravo završenim revijama u modnim prestonicama sveta, ne vidimo analogiju u već navedenoj koncepciji Pitera Jorka, ona je naime drugačija. Britanski ELLE u svojoj opservaciji proleće/leto 2008, na primer, identifikuje nove modne tendencije ne kroz boju, nego kroz naslove ECO SEXY (povezujući ovaj trend s printovima u kibernetski floral, perje i animal print), ROMANCE (svileni veš, žabo i karneri na suknjama i haljinama, i delikatni floralni print), SHEER (transparentne komade garderobe u slojevima u neutralnom koloritu i vrlo decentne, skoro nevidljive print-intervencije na tkanini), AMERICANA (kaputi s resama od velura, inspirisane Navaho Indijancima, rokabili kožne jakne i sve što ima pruge i zvezdice)… To je miljama daleko od onoga što bi taj isti ELLE ili VOGUE napisali 1964. godine, kada bi govorili o rubovima suknje iznad kolena u svoj svojoj finoći i rafiniranosti. Ako pri tom pogledamo samo ovlaš i ono što su editorijalni sadržaji današnjih časopisa, vrlo je jasno da živimo u zapanjujućem eklekticizmu koji nam onemogućava ikakvu priliku da sami definišemo nove trendove.

Još važnije je to da se već dugo svetski modni moćnici ponašaju eklektično i nedovoljno uigrano da definišu šta je jasna i tačna modna odrednica za sezonu pred nama. a da ne govorimo o onima koji su deo medijskih sistema koji ih prate. Ono što se dešava u svetu, u tom smislu je postmodernističko, pluralističko i intenzivno individualno, a samim tim dijametralno suprotno konformizmu o kome je Jork pisao, i predstavlja sjajan primer skoro opsesivne potrebe savremenog sveta da se odvoji od prošlosti i stalne potrebe za novim. U svojoj osnovi to ga čini neukim, ali istovremeno i radikalnim u potrebi za promenama i progresom…

U većem delu istorije čovečanstva ono što bismo kolokvijalno mogli nazvati „difoltom“ jeste – promena. Ona je u mnogim aspektima bivala problematična ili preteća po neke osnove ili pravila društva. Tako je i jedna od osnovnih funkcija odeće generalno, da slavi u svojoj metafori večnost i nepromenljivost, kao što je to na primer tetoviranje. Baš iz tog razloga socijalne promene, pogotovo u modi, aristokratija je u početku podstrekivala stilske i modne impulse među sobom. Svaka socijalna promena terala je nove društvene klase da eksperimentišu s efektima promene i primene novih odevnih komada i manifestacijom svoje trenutne i nove nepromenljivosti i večnosti… Upravo takva značajna promena logičan je sled specifičnog razvoja modernog sveta koji je proslavljao ukupan progres. Taj iskorak iz tradicionalizma u socijalnom kontekstu veoma je vidljiv upravo u modi, koja sezonu za sezonom generiše novi imidž koji, nepogrešivo poboljšan i unapređen, predstavlja potpuno novu vizuru u estetskom i tehnološkom smislu svih vekova za nama… i onda kad je bila poznata kao kostim i onda kad je postala savremeno odevanje. Međutim, čak i danas, istinski i značajni modni uticaj prečesto je delom prepoznat i shvaćen kao svojevrstan sudar modernizma i postmodernizma u svetu kome se to može prebaciti kao bacanje bisera pred svinje.

Svet mode otkriva, ko to bude pažljivije sagledavao, više nego mnoge druge socijalne discipline, radikalnu promenu planete u širem smislu. Posebno vidljiv već početkom osamdesetih, a sve više i više u novom veku – termin trendy (neko vreme shvatan kao kompliment… danas više kao karakterna odrednica), došao je vremenom čak i u negativan kontekst. Negde istovremeno, počela je i upotreba odrednice fashion victim, koja je i danas vrlo prisutna i upotrebljavana. Oba epiteta su jasnog i signifikativnog značenja: pratiti konstantno i posvećeno najnovije modne tendencije u potrazi za novim. Razlika u poimanju ipak je drugačija, jer je savremena konotacija ovih epiteta skoro greška u karakteru, dok bi na primer u pedesetim i šezdesetim bila odrednica nekoga ko je „po poslednjoj modi”… i tačka. Istovremeno, druga strana medalje ove modne lingvistike ogleda se i u tome da su neki odevni predmeti doživljavali i dobijali epitet vanvremenskih poput Levi’s 501 ili male crne haljine, koji su uvek i bez pogovora u modi.

U tom smislu, novi milenijum, može se slobodno reći, ima elemente tradicionalnog. Bez obzira na to što je savremeni potrošač brz, pažljivo čita deklaraciju roka upotrebe i sadržaja i vrlo lako odbacuje neke stvari u modnu istoriju, na kraju, ako bolje pogledamo, traži i pažljivo počinje da gleda one odevne komade koji imaju vanvremenski karakter s elementima autentičnog ličnog i jedinstvenog. To se dešava ne samo zbog ekonomske krize ili mera štednje, već zarad postavke investicije koja ima trajnost i utemeljenje. U tom smislu, to je i mogućnost jasne manifestacije ličnog i autentičnog stila koji neće imati trajanje samo u jednoj sezoni. Obući isti odevni komad dve godine zaredom nije nedostatak modne svesti već utiče na ličnu svest o identitetu neobojenom trendom.

S druge strane, pristup koji potrošača čini zavisnim od modnih inovacija veoma često stavi u fashion victim kontekst. Takav potrošač, ma koliko želeo da bude u trendu, kolokvijalno rečeno, u vezi je s tipičnim potrošačkim mentalitetom proteklog veka, koji je apsolutni modernizam u postmodernističkom vremenu. Usmerenje ovakvog modnog konzumenta koji nikad ne sumnja u budućnost, koja će, po njegovom mišljenju, uvek izvesno biti bolja od sadašnjosti, suprotna je shvatanju postmodernizma koji se bazira na filosofskom pitanju da budućnost može biti sjajna nostalgija realne prošlosti u realnom savremenom dobu.

Savršeni onlajn barometar kad je stil savremenog vremena u pitalju jeste ZEITGEIST, koji stil novog veka gleda s distance savremenog doba, aktivno analizirajući modu iz prošlosti kroz termin retro (tako dobro anticipiran kroz kostime kultnog filma „Blade runner” iz 1982, koji je na najsavršeniji način predstavio budućnost u retro-šik futurizmu) i bazira se na stilu vanvremenske klasike koji trend stavlja u kontekst – stil danas ovde, sutra bilo gde. I ma koliko se modna industrija trudila da s najvećim naporom predstavi svoju sliku kao put u budućnost, svi veliki dizajneri i modna imena su u svom radu stabilni u modnom izrazu neretko godinama, pa i decenijama, čak i onda kad silno žele da budu novi i inovativni. Tako mi kao posmatrači skoro bez greške prepoznajemo rad i modni potpis Armanija bilo da se radi o aktuelnoj kolekciji ili nečemu od pre nekoliko sezona, ma koliko se radilo o NAJnovijoj kolekciji.

Van onoga što je modna industrija u svojoj osnovnoj i realnoj etimologiji, naša postmodernistička modna istraživanja moraju da imaju i širi aspekt onoga što je savremeno doba donelo ili, da budemo precizniji, ponovo aktiviralo. Bez daljnjeg je transformacija stila novog milenijuma evidentna i kroz prihvatanje body arta kroz trajne tetovaže i pirsinge, na primer. Karakteristike ove pojave vraćaju se unazad hiljadama godina. Zajednički imenitelj ovom tipu stila leži u istoriji čovečanstva, upravo u tome što je takva vrsta dekoracije i ukrašavanja u zapadni svet doneta vrlo davno i počela da se primenjuje kao svojevrsni trajni beleg pripadnosti plemstvu ili, moderno rečeno, stilu života. Kuriozitet ove pojave je u tome da je jedna permanentna stvar na telu, oduvek kao i danas, slavila promenu i inovaciju u stilu. Vredi zapitati se nad tim…

I baš kad je modernizam izgubio svoju poslednju bitku, počela je nova renesansa tetoviranja. I nešto kasnije, zahvaljujući panku, ista takva renesansa pirsinga. Da li nam je potrebna veća potvrda vanvremenskog u širem modnom kontekstu od pojave tetoviranja, koja ima individualnu autentičnost u permanentnom dekorisanju sopstvenog tela ili kraće rečeno – ZAUVEK? Ima li većeg dokaza autentičnosti i nerobovanja trendovima od tetoviranja? Naravno, jedini problem koji realno postoji jeste taj da tetoviranje ili pirsing postaju i jedan svojevrstan konformizam a ne individualizam, da budemo iskreni. Međutim, to nije inovacija novog veka, to je samo nova interpretacija, koja i dalje teško i retko pronalazi autentičnost i inovaciju, već često postaje nezaustavljiva potreba za „zatrpavanjem” bez smisla.

(nastaviće se…)

PRVI DEO: Moda vs. Stil

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •