khun

Zvučna karta do nirvane u jednom pravcu sa žigom tajlandske nigdine

Marko Nikolić

Muzički producent iz Kalifornije, tridesetsedmogodišnji Džoš Marsi, dugo nije mogao da izbije iz glave, još preciznije slušnog aparata, ono što je putem jutjub linka čuo sredinom prošle godine na jednom muzičkom blogu – misteriozni tajlandski bend Khun Narin, koji uz pomoć originalne postavke zvuka u kojoj dominira električni phin, dvo- ili trožičana lauta koju bije glas da je tradicionalni instrument seljaka iz susednog Laosa (uz Severnu Koreju, Kubu, Vijetnam i… Kinu, jedna od pet preostalih država sa komunističkim uređenjem), za svoju dušu proizvodi slušne senzacije nečuvene na podneblju ovdašnje civilizacije. Marsi nikako nije uspevao da se otrese novostečene opsesije koja je prerasla u fiks ideju, te se jednog dana pojavio na vratima losanđeleske etikete Innovative Leisure čijim je glavešinama, inače svojim poznanicima predočio poslovni plan koji i u najkraćim crtama pre podseća na avanture Džejmsa Bonda nego na naum jednog muzičkog producenta, veći deo vremena zaposlenog u Appleovoj laboratoriji zvuka.

Plan je bio sledeći: preslušajte šta ovi likovi sviraju, ništa slično u životu niste čuli. Platite mi troškove puta do Tajlanda i boravka tamo, a ja ću se vratiti sa snimkom koji ćete moći da izdate kao album. Čelnici etikete, poznate po purističkim izletima u bolje juče (Nick Waterhouse, Allah-Las) su pristali na ovaj, na prvu loptu, suludi plan. Do tada je Marsi preko fejsbuka već uspostavio kontakt sa članovima grupe, ali se isprečila jezička barijera – on nije znao ni reč tajlandskog, a oni ni da zucnu engleski. Posle jednokratne pomoći osoblja lokalnog tajlandskog restorana, u priču je uskočio jedan Amerikanac, sa prebivalištem u ovoj azijskoj državi, zaljubljenik u tajlandsku muzičku ponudu,  koji zna oba jezika. Kupljena je karta do provincije Phetchabun, smeštene u srcu Tajlanda, severno od  Bangkoka, žustre prestonice. Provincija čije ime u prevodu znači Savršeni dijamant, iako se može pohvaliti brojnim nacionalnim parkovima, nije mesto turističkih hodočašća već zemljoradničko područje, pa do nje ne funkcioniše ni železnički saobraćaj.

Kada je Marsi, u pratnji svog vodiča, stigao, prvo se smestio u jednom od malobrojnih hotela, no ubrzo se preselio u kuću vođe benda Rina. Uz nezaobilazno meze u vidu živog mesa, dosta piva i pomalo viskija, spontano je teklo upoznavanje, tokom kog su razvejane neverice meštana da ljudi koji sebe ne smatraju muzičarima mogu da objave pravi pravcati album. Svirajući za svoju dušu, u okviru seoskih ceremonija i religijskih obreda, parada do lokalnog svetilišta ili prosto iz zabave, Khun Narin je bend sa rotirajućim članstvom sastavljen od pripadnika više generacija, u kome svira kad ko može i želi. No, među svim tim silnim činelistima i dobošarima, izdvaja se solista na phinu Beer, čovek koji svira na instrumentima koje isključivo sam pravi.

„Naoružan“ najsavremenijim uređajima za terensko snimanje, Marsi je u roku od nekoliko sati snimio ono zbog čega je i prevalio toliki put. Pošto je uz pomoć produžnih kablova rešen problem bučnog agregata, izvođenje je prekidano isključivo zbog nekoliko „puš pauza“ razigranih Istočnjaka, koji primetno uživaju u tome šta rade, a nevina razdraganost koja izbija iz njihove nadahnute svirke, odavno je na ceni zapadnih mecena, gde se ionako sve pretvorilo u interes. Beerov phin kao da je zvučni ekvivalent prenosa skijaške trke u slalomu – tehnički vanredan i elegantan, dok se graciozno spušta niz padinu slušalačke svesti. U neprestanim slapovima „iskošenih“ i toplih tonova pomalja se kontrast koji izdvaja vrhunsku od prosečne umetnosti: vitalna frenetičnost Tajlanđana nikada ne prerasta u histeriju, te ima dejstvo na duh blagotvorno poput boravka na svežem vazduhu, a meditativna svojstva odsviranog lako nalaze put ispod kože,  posebno ostavljajući šare bazičnih geometrijskih oblika unutar lobanje. Nema svrhe pominjati naslove instrumentalnih tema koje se slušaju u jednom dahu, jer prava muzika, kao ni vreme, nema svoj početak ni kraj. Odeljivanje u zasebne komade je čisto tehničke prirode, kao pomoć konzumentu sa Zapada pri susretu sa ovim spiritualnim kovitlacem, u kome je i šaka pirinča dovoljan razlog za spokoj i sreću.

Nesumnjivo da je ova ploča još jedan upisan poen na konto muzičke globalizacije koja je uzela maha sa detronizacijom rok muzike kao jednog potrošenog i iscrpljenog idioma, mada je i do tada preko reggaea, latina i brojnih drugih žanrovskih formi već imala svoje mesto na zvučnoj trpezi sveta. Arhaičn0-futurističkom odlikom svoje vanvremenske muzike, Khun Narin su u world music krugovima najbliži legendarnim Kongoancima Konono Nº1, poznatim po elektrifikaciji likembea, još jednog lokalnog instrumenta. U oba slučaja, struja ne ubija. Naprotiv.

Podeli s drugima