tarantino

Neću da se foliram, radio B92 je bio moj san. Uz njega sam bukvalno odrastao i vaspitao se, izgradio neke važne poglede na svet

Bratislav Nikolić

Jedno dva meseca volontirao sam tamo kao srednjoškolac, ali ni dan danas ne znam tačno zašto sam tada odustao. Verovatno jer sam bio pun nekih kompleksa zbog kojih me je bilo blam da svakodnevno dolazim među nepoznate ljude i budem strpljiv.

Kako god, kad sam najzad diplomirao na fakultetu, u svojoj 31. godini, dobio sam drugu šansu. Namestilo se da tamo ponovo počnem da radim. Zbog diplome sam dobio neko novo samopouzdanje i želju da napokon radim ono što volim. Na konkursu za “lutajuće reportere” primili su me iz cuga. Bio sam ubedljivo najstariji u ekipi od nas nekoliko koji su imali sreće da “ulete” na radio. Honorar je bio vrlo mali, a ja sam se snalazio kako sam umeo. Bio sam deo redakcije za kulturu koja je uskoro trebalo da bude ukinuta i moja budućnost tamo je bila prilično maglovita.

Negde u novembru 2004. godine, dobio sam zaduženje da jedno popodne odem na Festival autorskog filma u Dom omladine i da se odande povremeno uključujem u radijski program. Ideja je bila da pričam sa publikom o tome kakvi su filmovi. Atmosfera oko festivala je te godine bila dosta mlaka i sve mi je delovalo dosadno. Međutim, nešto sam bio vanredno dobro raspoložen i hteo sam da to iskoristim.

Bio sam u fazonu – daj da osmislim nešto što će slušaoce, ali i mene malo da razdrma. I počeo sam da razmišljam šta je to što bi meni lično bila fora da se upravo dogodi, a da je u vezi sa filmom. Maštao sam, i pao mi je na pamet Tarantino. Da izmislim priču kako sam upravo video Tarantina u Beogradu! Super mi je to zvučalo i rešio sam da rizikujem i sve to “masno” slažem u živom programu tokom uključenja. Pomislio sam da čak iako me zbog toga izbace sa B92 neće biti neka šteta, jer ionako više nisam video neku perspektivu tamo.

Voditeljka me je uključila i ja krenem da zadihano i uzbuđeno pričam kako sam malopre video za mene najvećeg reditelja ispred Doma sindikata sa novom devojkom Ivanom koja je iz Beograda. I kako sam ga na brzinu upoznao i da mi je rekao da će biti u glavnom gradu tri dana, ali inkognito. I još dodam da je jeo kokice i da je imao lično obezbeđenje.

Voditeljka zbunjena, u šoku, ne može da veruje šta se dešava, ali drago joj što je u Beogradu viđen jedan od najvećih svetskih reditelja. Čak ni ona nije imala pojma da je sve bila laž.

Posle toga, ceo dan sam bio uzbuđen jer sam osećao da sve to mora da izazove nekakvu reakciju, ali nisam znao kakvu. Sutra ujutru odlazim do kioska, kad na naslovnim stranama nekoliko dnevnih novina “Tarantino u Beogradu!” I sve to sa njegovom fotografijom kako drži uzdignuta tri prsta. Naravno da me je uhvatila euforija. Tadašnji list “Balkan”, pa “Kurir”, “Blic”…

“Kako javlja reporter B92, veliki svetski reditelj, bla, bla, bla…”. U nekim od tih novina čak je dodato i nešto što nisam ni rekao. U stilu, Tarantino je došao je zbog neke izložbe, pa zbog devojke o kojoj već postoji čitava priča ko je i šta je, i slične neke izmišljene stvari. Sumanute kontrukcije laži dodate na moju laž.

Dolazim taj dan na radio, kolege saznaju od mene da je sve bila izmišljotina. Reakcije su uglavnom bile pozitivne, ali ništa više od toga. Međutim, kada je Danica Vučenić , tadašnja urednica informative radija, saznala za priču, sve se promenilo. Žena je bila iskreno oduševljena i insistirala je da sutradan gostujem u “Kažiprstu” kod Aleksandra Timofejeva zajedno sa Teofilom Pančićem, da se priča o mom poduhvatu i da se to predstavi kao “eksperiment” devedesetdvojke.

Teofil je sutra u emisiji rekao da nije siguran koliko je u redu to što sam uradio, ali da je definitivno “carski” fazon. Pričalo se o lažima u medijima, o “slepom verovanju devedesetdvojci”, o Orsonu Velsu i njegovom čuvenom skeču sa vanzemaljcima… Ja sam uglavnom lupetao, pošto sam imao neviđenu tremu. Taj dan je išao i prilog iz “Kažiprsta” u udarnom radijskom dnevniku. Bio sam srećan kao malo dete.

Nakon te ujdurme sa Tarantinom, primili su me u informativnu redakciju koja je tada bila jaka “kao zemlja”. Međutim, to definitivno nije bila moja priča, ali je bio jedini način da ostanem na radiju u nekom normalnom statusu gde ću dobijati kakvu-takvu platu. Trudio sam se, cimao, ali informativa mi nije legla. Nisam imao iskustvo, a ni dovoljno znanja da bih se snašao u svemu tome, a iskreno, nije me sve to previše ni zanimalo. Posle godinu i po dana u redakciji, dobio sam otkaz i to je bio kraj mog boravka na B92.

Da li je Tarantino ikad saznao da je 2004. “boravio” u Beogradu?

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •