Benjamin Clementine – At Least For Now (EMI)

Prvi album godine ove godine

Slobodan Vujanović

Ovaj album izlazi tek krajem marta. Zahuktajte se. Štedite pare. Otvorite prozore.

Benjamin Clementine je Englez, iz Londona, poreklom iz Gane, živi u Parizu. Kada je nastupao kod Joolsa Hollanda ljudi su pre nego što su izgubili dah uspeli da izgovore „Nina Simone!“ ili „Antony!“. Ima 26 godina. Njegovi muzički uzori kreću se od Erica Satieja do Luciana Pavarottija. Tako bar piše Wikipedija. (Nastavljam da prenosim) Kaže da kao mali nije imao puno dodira sa muzikom. Jednom je na teveu video Antonyja kako izvodi Hope There’s Someone, a drugi put je čuo neko izvođenje Erica Satieja. Čak i da to nije istina, nije teško prepoznati i jednog i drugog autora u njegovoj muzici. Veliku pažnju poklanja onome šta peva, što ga je učinilo veoma popularnim u Francuskoj, jer tamo ljudi obraćaju veliku pažnju na to šta im se peva. Za razliku od Engleske. Kaže on.

Ovaj momak svira klavir i peva, kao da, dok to čini, trpi udarce bičem po leđima, kao da brod tone, kao da doziva curu koja se nikada neće vratiti, kao da gleda u mladost koja odlazi sa otkačenim vagonom, kao da se zeza (da je John Lennon, recimo, u Cornerstone), kao da Antony ima brata blizanca, kao da je svet dobio pet minuta da odsluša još jednu pesmu pre nego što asteroid grune u sve nas.

Ovaj momak svira klavir i peva kao da sedi na ivici vašeg kreveta, kao da vam je okrenut leđima na istoj klupi na kojoj i vi čekate sve ono što bi se moglo dočekati (a nećete), kao da je jedina muzika na jedinoj radio stanici u mračnoj, kišnoj noći, kao da u restoranu nema nikoga sem vas i njega, ali to ni vama, ni njemu nije bitno.

Ovaj momak svira klavir i peva kao da Elvis, Otis, Nina, Elton, Amy, Antony i Adele to nisu, kao da je još uvek kul upaliti cigaretu i ne misliti ni na šta drugo, nego samo na to koliko prija, kao da je Francuska kolonizovana država u Africi, sredinom šezdesetih, u kojoj svi govore i pevaju na engleskom, kao da je Jacques Brel crnac, i džezer.

Ovaj momak svira klavir i peva kao da ima pedeset šest godina, kao da u rukama nije držao ništa drugo sem ljubavi svoga života i sećanje na nju, kao da u životu sreća nema puno prilike, već se samo treba navići na tiho pucketanje kiše i zavesu koju ona pravi padajući sa neba.

Ovaj momak svira klavir (što ne znači da je to jedini instrument u njegovim pesmama, naprotiv) i peva (i gubi glas, i čujete ga kako diše, uvlači sline) sa toliko srca i penušavog bola da mu svaka pesma zvuči kao klasik koji ste upravo otkrili na nekom ultrararitetnom izdanju iz kojegoddekadehoćete. A da u isto vreme impresionira time koliko je njegova muzika zapravo posledica jednog večnog tijanja, koje se nije privilo ni uz jedan žanr ili stil posebno.

Iako je ovo soul. Duša soula. Teško da bih mogao preciznije.

Kad James Blake snimi album, on je bela, moderna (hipsterska) varijanta ovih osećanja. S druge strane stavite Ninu Simone.

Ovo nije muzika kojoj pravim puno prostora u svom životu. Prvi put sam je čuo kod Gillesa, slušajući njegov šou u kolima. Nisam zaustavio auto i isplakao se (bila je to baš Cornerstone), ali sam u sebi ponavljao ime sve dok nisam stigao kući kako ne bih zaboravio. Nakon čega je usledila iscrpna internet pretraga.

Benjamin Clementine, za razliku od neke druge muzike koja provejava mojim životom, evo već nedeljama u meni stvara neko kompleksnije oduševljenje, čiji se obrisi ne ukazuju odmah, koje ima čvrstinu i gustinu koja se neće lako stvoriti, ali ni lako razbiti. Sa svakim narednim slušanjem At Least For Now još malo ove muzike zalepi se na mene.

Punim 40 u avgustu.

Život je i ono što se dešava dok razmišljate šta sve može da se desi od 40. do kraja vašeg života.

Benjamin ispunjava nemilosrdnom nadom.

SELEKTAH: 10/ 10