Prethodnu godinu obeležili su Bregzit, dolazak Donalda Trampa na mesto najmoćnijeg čoveka na svetu, približavanje Turske i Rusije i – možda kao posledica tih ključnih događaja, možda kao nastavak, odnosno druga serija krize iz 2008. godine – najava preraspodele finansijskih centara moći

 

Desilo se u Velikoj Britaniji 23. juna – građani su izglasali da žele izlazak iz Evropske unije. Formalni postupak još nije pokrenut, ali je pitanje dana kad će EU biti umanjena za jednog člana. Tumačenja zašto je do toga došlo idu od istorijskog podsećanja da nikad nije ni trebalo da uđe (prisetimo se – De Gol je u svoje vreme stavio veto na ulazak UK u EU) do toga da članstvom samo gubi, a ništa ne dobija. Lobisti za izlazak ponavljali su mantru da skupo plaćaju zajednicu od koje nemaju nikakve koristi, naprotiv. To bi bilo najprizemnije viđenje, a iza brda stoji nešto mnogo krupnije – kapital se odliva u Kinu, Indiju i Japan, jer glomazna evropska birokratija ne može brzo da reaguje na ekonomske promene, sve i da ih pravilno uoči.

Deklarativno, Dojče banka je centar evropskog, ali suštinski je londonski Siti lider svetskog bankarstva, pored njujorškog Vol strita. Na toj relaciji je tačka pucanja koje se London pribojava. Nemačka, samim tim i sve povezano s njom, pa i Dojče banka, sinonim je sigurnosti, zaštite i stabilnosti, ali poznavaoci (bankarskih i finansijskih) prilika nisu baš tako uvereni. Dojče banka se uzdrmala 2008, u vreme finansijske krize u SAD, koja se prelila na ceo svet, pumpajući novac u posrnule američke banke. Naravno, nije reč o humanim pobudama već o čistom interesu.

Trenutno stanje je takvo da Frankfurt (centar Dojče banke) spolja deluje kao stena, ali je načet iznutra i dobar deo poslovanja mu je zasnovan na visokorizičnim potezima. To je banka koja „drži” Evropsku uniju s nogama na zemlji. S druge strane, Mario Dragi, guverner Evropske centralne banke, štampa evre ne bi li „ublažio” posledice krize. Tim novcem kupuje državne obveznice članica EU, koje njime pokrivaju ono što smatraju alarmantnim. Nažalost, retko koja ide u investicije, uglavnom kupuju socijalni mir ili presipaju iz šupljeg u prazno i dodatno se zadužuju. Grčki scenario najpre preti Italiji, ali i španske i francuske banke prilično su ranjive.

Da bi se razjasnilo kakve veze imaju Bregzit, Dojče banka i Evropska centralna banka (odnosno EU), treba krenuti od početka, to jest od finansijske krize u SAD 2008. godine. Globalno gledano, sve je počelo 2007. kad kupci vrednosnih hartija baziranih na američkim hipotekarnim kreditima nisu mogli da ih unovče. Kako je do toga došlo? Do tada su cene nekretnina bile u stalnom rastu (u periodu od 1991. do 2007. porasle su za neverovatnih 126%), čemu je doprineo i rast broja hipotekarnih kredita. A onda su cene nekretnina 2007. naglo počele da padaju jer hipoteke nisu mogle da se naplate. Klijenti koji su imali kredite nisu mogli da isprate obaveze prema bankama, proglašavali su bankrot, i banke su postale vlasnice velikog broja nekretnina koje su imale manju vrednost nego ranijih godina. Vrednost nekretnina bila je manja i od njihove realne vrednosti, tako da su banke postajale nelikvidne. Kako bi spasle likvidnost, banke su zajmove pretvarale u vrednosne papire.

 

Kako bi bilo jasnije, treba pomenuti da je vlada godinama ranije propagirala Affordable housing, odnosno obezbedila je državno pokriće za odobravanje kredita. U prevodu, garantovala je i za one koji nisu imali finansijsko pokriće da podignu kredit. Naglo je porastao broj vlasnika kuća (69,2% Amerikanaca postali su vlasnici nekretnina, apsolutni rekord u istoriji SAD). Međutim, kako su rasle cene nekretnina, rasle su i kamate, i mnogi klijenti nisu više mogli da ispunjavaju svoje kreditne obaveze.

Kao glavni krivac za finansijsku krizu optužene su banke – kriterijumi za dodelu kredita bili su izuzetno blagi (podstaknuti Affordable housing-om), a tokom otplaćivanja tih kredita, kako je rastao broj onih koji ne mogu da ih otplaćuju, kamate su rasle, a cene nekretnina da padaju. Do kraja 2007. kriza se osećala samo na bankarskom, i to hipotekarnom tržištu, ali se već naredne godine prelila i na ostala tržišta.

Izlaz se video u pomoći bankama da „stanu na noge“ prilivom gotovog novca kog nije bilo, ali vrednosnih hartija i nekretnina jeste. Jednom rečju, trebalo je stabilizovati finansijski sektor kao osnovu za celokupno tržište. Priliv gotovog novca u stvari je bila pozajmica koju mnoge banke nisu mogle da isplate i jednostavno su – bankrotirale. Međutim, najveće banke nisu smele da propadnu jer su bile neraskidivo povezane s državom i svetskim tržištem.

U tome je ležao „spas“ – druge države počele su da otkupljuju dug SAD kako ne bi došlo do domino efekta (da sistemom spojenih sudova i one pretrpe velike gubitke). Najviše su dali Kina, zatim Japan… I, naravno, Dojče banka, kao i Centralna evropska banka. Međutim, nisu to radile na isti način.

Na unutrašnjem planu SAD glavni problem proistekao iz finansijske krize bio je porast nezaposlenosti. Deluje paradoksalno, ali ekonomski je bilo sasvim normalno da u tim okolnostima dolar ojača. Osnovno znanje ekonomije govori da zemlju koja nije ekonomski stabilna to nimalo ne raduje jer onda raste i spoljnotrgovinski dug. U ovoj činjenici leži odgonetka kineskog otkupa američkog duga. Naime, Kina ima veliki spoljnotrgovinski suficit prema SAD i najsigurnije joj je da tako „zarađene“ dolare „investira“ u dugove SAD. Za razliku od Kine, Dojče banka je „gotovim novcem“ direktno otplaćivala hipotekarne kredite pomažući bankama. Odakle „gotov novac“? Od poreskih obveznika, naravno.

 

Da li je trenutno stanje nova kriza na pomolu ili se ona iz 2008. nije ni završila? Ekonomski eksperti se u prognozama za naredni period ne slažu sa finansijskim. Dok prvi smatraju da je rizik od opšte svetske krize potcenjen (još se nije završila kriza iz 2008, nema realne proizvodnje i „zdravog“ kapitala, samo takozvanih „balona“; mi to zovemo „trange-frange“ ili „tante za kukuriku“), finansijski stručnjaci smatraju da ima mesta mešetarenju u sektorima ekologije, alternativne tehnologije, farmacije… svuda gde se teren još uvek ispituje i gde su investicije za istraživanja neophodne (za šta se plaća „gotovim novcem“).

Za razliku od EU, Kina igra sasvim drugačije. Vlasnik je 1.115 milijardi dolara američkog duga i ima ogroman deficit s tendencijom rasta u odnosu na SAD. Nema sumnje da će Donald Tramp, ali i EU i Japan vršiti pritisak na Kinu da ojača juan. U stvari, da zvanično prizna njegovu realnu vrednost, a ne da je veštački drži na niskom nivou kako bi podsticala izvoz. Naravno, Kini to ne odgovara jer će se izvoz automatski smanjiti, a s njim i privredni rast.

Na svetskoj igranci svakako će se svirati drugačija muzika dolaskom Donalda Trampa na mesto predsednika SAD. Kakva će muzika biti, još uvek je nejasno, ali je diskutabilno da li će Vol strit ostati „glavni baja“. Sve zavisi od odnosa koje će nova vašingtonska administracija uspostaviti s Rusijom i pre svega s Kinom, mada prvi potezi nagoveštavaju da je spremna na dijalog.

Još uvek je na dugačkom štapu realizacija (ako je uopšte i moguća) inicijative zemalja BRIKS da „preskoče“ dolar u međusobnom finansijskom poslovanju. Neki ekonomisti se smeju ovoj ideji, dok se drugi pribojavaju da je to realno moguće u narednoj deceniji, ali bi to značilo da na scenu stupaju potpuno nova pravila i preraspodela moći. Brazil, jedan od osnivača BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnofrička Republika), znatno oslabljen smenom Dilme Rusef, to jest kolapsom brazilskog Petrobrasa, usporio je te planove. SAD je slamanjem levice u Brazilu širom otvorila vrata svojim naftašima da posluju u Brazilu. Nasuprot Brazilu je Rusija, koja, bez obzira na sankcije Zapada i korupcionašku aferu (Rosnjeft), beleži privredni rast, a na političkom planu ima sve stabilniju i moćniju poziciju (okretanje Turske prema Rusiji). Indija je u velikoj ekspanziji, Južnoafrička Republika za sada samo s velikim potencijalom za privredni rast i, naravno, Kina, koja je trgovinski najjača. Da li su njihove ambicije (pre)velike, da li je zaista moguće promeniti dosadašnju podelu karata na ekonomskom i finansijskom planu u svetu?

Podeli s drugima