djak

Polaska u školu se ne sećam. Nemam ni slike. Prvu fotografiju imam iz drugog razreda, sa učiteljicom

Radica Milovanović

Šćućurena u nekom ćošetu s frizurom kao Lokica, bila tad moderna, u plavoj kecelji i somotskim pantalonama. Boje ne znam, crno-bela je fotka. Škrgljava sam bila, mala, daj bože da sam dva’es kila imala. Išla sam u boravak. Sećam se čaja od kamilice u onim pleKanim šoljama, marmelade i ‘leba za užinu ili doručak… bože kako je to bila dobra klopa! Sećam se i „štrudle s mravima“ i šnenokli…

U školskom dvorištu bila su iscrtana odeljenja i tu smo morali da stanemo dva po dva i tako ulazimo u zgradu kada zvoni. U plavim keceljama, naravno. Učiteljica je bila stara, bili smo joj poslednja generacija pred penziju. Bila je vrlo stroga! Sećam se da smo imali penkalo za pisanje, ali ono što se puni, u četvrtom razredu smo tek dobili one sa patronama. Smotana sam stajala pored učiteljice da nešto napišem i sručila joj mastilo na suknju i čarape. Išla sam u čošak. Smotana, jebiga.

Sećam se da me je deda budio i vodio u školu. Ulazio je u sobu i budio me rečima : „Ustaj, škola zove, pionire traži, traži Radicu ona spava.“ Divni moj deda.

Dodela pionirskih marama, zakletva i žurka ispred škole. Čekanje Tita i bacanje karanfila na mercedese. Bio je i slet. Bilo svašta.

Opet imam prekide filma, davno to beše, bre!

Sećam se kasnije najslađe klope ispred prodavnice – četvrt hleba s paštetom i čuvenih viršli i kobasica sa senfom iz crvenog kioska. Ekskurzije u Lepenski Vir, vaški i boginja… Sećam se da je neka Milanka dobila proliv kad smo išli na izlet u Tršić.

Sećam se čuvenog prolaza između Zmaja i Đure gde sam u nekom sedmom ili osmom razredu prvi put zapalila cigaretu i sekla ruke flašom od piva da se bratimim sa nekima… nemam pojma kojima.

 

Iz svega ovoga može da se zaključi da su me vanškolske aktivnosti zanimale više od školskih.

Sećam se raspusta i silnih čitanja knjiga iz biblioteke.

Obrstila sam celu Mir Jam do sedmog osnovne i zato je krivim za sve, pa onda neke Gričke vještice i još gomilu drugih. Toj ljubavi sam i dalje verna. Čitam šta mi padne pod ruke.

Srednja škola je bila već nešto drugo. Druga ekonomska.

Tu sam se redovno zaljubljivala.

Jela sam pogačice iz Žikine pekare – tako masne i tako savršene. Nikad ih nisam zaboravila!

Imali smo tako neke profane, jedan mi je ostao u sećanju, baš baš.

Žika Puška, predavao nam je Odbranu i zaštitu. Pamtim još uvek jedan njegov biser. Na jednom času viknuo je na učenicu : „Dole mi pušiš gore mi žvaćeš!“ Smejem se uvek kad se toga setim. U veceu na donjem spratu uhvatio je da puši, a na času je žvakala žvaku. Crni Žika! Labud mu je bio kolega. Zbog čega „Labud“ ne znam, znam da je farbao kosu.

 

 

Pušila sam Opatiju i HF u veceu i dvorištu i gledala šorke „jedan na jedan.“ Tad se to tako rešavalo.

Svi smo bili u duksevima i farmerkama.

Ponavljala sam drugu godinu zbog keca iz matiša. Bilo mi to tuga tada. Ponavljačica. Ali, zahvaljujući tome dobila sam savršenu profanku iz srpskog. Milicu Tošković. Ona je kod Ponavljačice prepoznala dar za pisanje, primetila je da volim da čitam i ubacila me u silne sekcije. Glumila sam u školskoj predstavi i pobrala aplauze. Čini mi se da je predstava bila o Nikoletini Bursaću.

Hvala toj ženi. Jedina me je te godine videla, uvek sam se krila iza mangup maske. Niko prem a ni posle nje to nije video. Nikome nisam ni dala. Ona jeste.

Nisam tada znala da sam slobodna i srećna. Škola je za mene bila okov. Nisam je nikako volela.

Da sednem jer sam dobila jedan?

 

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •