Robert, Zvezda i jedan san zvani Jugoslavija
Ova priča nema nikakvog smisla. Ovu priču mogao je da napiše Vilijem Berouz, Emir Kusturica da snimi film po njoj, Hijeronimus Boš da je prenese na platno, a Kraftwerk da je pretope u note
Ovo je priča o jednom neponovljivom podvigu kojim je inaugurisana decenija devedesetih godina; decenija koja je za osrednjeg Italijana podrazumevala popodneva provedena uz TV u pokušajima da zaviri ispod suknjica TV lica: Miriane Trevisan i Kristine Kvarante, deceniju uz kasete sa FestivalBara koje su se zaglavljivale u Walkmanu, reklame za igrice Sega Master System sa Zengom i Manćinijem i intrigantne erotske pričice između Džonija, Sabrine i Tinete.
Devedesete su godine najlepšeg fudbala na svetu.
Fudbal italijanskih timova koji su osvajali nebrojene trofeje; fudbal Ronalda, fudbal Bađa; fudbal faraonskih prelaznih rokova; fudbal Aleksija Lalasa sa svetskog prvenstva SAD 1994; fudbal Francuske kao šampiona sveta i uvek prepunih stadiona; fudbal Mauricija Moske, stalnog gosta kod Biskardija u emisiji „Nikad ne reci gol,“ golišavih devojaka; fudbal velikih predsednika klubova, bezbrojnih usporenih snimaka i zakasnelih utakmica gledanih u baru ispod kuće na kanalu Tele+2.
I dok je u našem delu sveta fudbalski spektakl prenošen preko Panasonika od 14 inča, velikog koliko i grudi Ele Veber, s druge strane Balkanskog poluostrva situacija je izmicala kontroli.
Postajući epska.
Ovo je neverovatna priča Crvene Zvezde, evropskog šampiona. Krenula je iz centra Beograda, sa šakom dečaka budućih super zvezda u prugastim majicama crveno-bele boje. Bez ikakvog posebnog cilja. Imali su u sebi samo puno besa, urođenu sklonost ka alkoholizmu i noge pravih umetnika lopte.
Ta Crvena Zvezda je napisala istoriju. Podstaknuta opsesivnom strašću svojih navijača koji su prilikom svake utakmice kod kuće pretvarali beogradsku Marakanu u treći krug pakla, penjući se na ograde s votkom ili rakijom u ruci, urlajući iz sve snage kako bi iskazali svoju neizmernu ljubav za ovaj tim iz snova.
U prvoj postavi pojavljivala su se zapanjujuća imena koja su od te sezone pa nadalje za mnoge buduće godine koje će doći ispisala najlepše stranice fudbala našeg kontinenta. Bio je tu nikad shvaćeni bombarder Pančev, zatim umetnik slobodnog udarca, koji se zove Siniša Mihajlović, bio je tu genije Savićević i Jugović koji su dominirali sredinom terena. Ali prava zvezda ove ekipe bio je Robert Prosinečki.
Robert. Faca nasilnika, minđušica u obliku alkice na levom uvetu i briljantni talenat. Jedna bazna tehnika koju nemaju čak ni Alejo i Galfano zajedno na Internation Superstar Soccer Deluxe. Temperament izbacivača i pogled serijskog ubice. Jedan pravi koncentrat prefinjenog talenta i kraljevske tehnike. Jedna mešavina ciganskog neznanja i driblinga čistih kao suza. Sa onim brojem sedam na leđima da osvetli sredinu terena Crvene Zvezde i povede je na krov Evrope, protivno bilo kakvoj prognozi, kako se dešava samo u bajkama.
Robert. U vreme kada su se u Beogradu kao i u Zagrebu u bezbrižnim nedeljama na periferiji grada, mogli čuti pucnji AK47 i škripanje guma nekog Golfa GTI smaragdno zelene boje. Jedan vezista, kakav danas ne može ni da se zamisli. Građanin pod svakim nebom.
A kad samo pomislim da je u to vreme bilo kakva priča o Kupu šampiona na Balkanskom poluostrvu izgledala gotovo kao šala. Bio je to previše krupan zalogaj da bi ga anarhistički klan kao što je Zvezda uzeo za ozbiljno: šaka dečaka s pubertetskim bubuljicama koji su tek napunili osamnaest godina, ali rođeni odrasli, navikli da se hvataju u koštac sa životom, onim pravim, odrasli na ivici rata koji će buknuti malo kasnije i koji će zauvek rasturiti ogromnu silu kakva je bila Jugoslavija. Ovi dečaci su bili predodređeni; iako to nisu znali. I tako su odživeli ovaj san do kraja, utakmicu za utakmicom; bez kalkulisanja; bez nametanja bilo kakvih ciljeva. I na kraju taj kurac od kupa su zaista osvojili. I začarali celu Evropu.
Bari. 29. maj 1991.
Porodica Matareze je uz pomoć sitnih potplaćivanja uspela da dobije evropsko finale u Bariju, na onom stadionu u obliku svemirskog broda koji je napravljen za prvenstvo u Italiji ’90, unapred kalkulišući finale kupa između Bajerna iz Minhena i Olimpika iz Marseja. Takav je bio scenario.
Kurac malo, kako bi rekli na Oksfordu. Olimpik Papena i Abedija Pelea je stigao u ovo finale, pošto je u polufinalu izbacio Spartak iz Moskve, a u četvrtfinalu Milan, ali protivnici u meču za šampionsku titulu nisu bili Nemci iz Minhena, već potpuno iznenađenje takmičenja, upravo ova Crvena Zvezda koja je u polufinalu izbacila iste ove Bavarce predvođene Efenbergom, koji je izgledao kao neko bubuljičavo dete na reklami za Kinder. Posle podviga kome su pečat dali Darko Pančev i Savićević koji su u gostima protiv Bajerna zabeležili neverovatnih 2:1, u uzvratnom meču strašni dečaci iz Beograda uspeli su da pred urnebesnim navijačima na potpuno poludelom stadionu izdrže sve napade. Rizikovali su dva puta pod udarom nemačkih napadača koji su svoj tim dva puta (jednom, prim. ur) dovodili u vođstvo, ali su ipak uspeli da završe meč sa 2:2 što je značilo kvalifikaciju za veliko finale.
Na kraju utakmice trener Petrović potpuno iscrpljen izjavio je: „Večeras sam umro dva puta i dvaput sam vaskrsao.”
Posle ovog podviga, dečake u Puminim crveno-belim dresovima pratilo je na put ka Pulji 30.000 navijača Crvene Zvezde, jedan šaroliki svet pozajmljivača automobila, dresera vaški, muvatora, jedan pristojan broj prostitutki i Cigana s kožnim bisagama umesto kofera.
Bari se tresao od tog paklenog urlanja koje se preko Jadranskog mora preteći približavalo glavnom gradu Pulje, zahtevajući poštovanje i ulivajući strah.
Olimpik Marsej protiv Crvene Zvezde. Jedna nakinđurena ekipa napravljena da pobeđuje, protiv grupe anonimnih dečaka. Ž. P. Papen protiv Prosinečkog. Duel kao u špageti-vestern filmovima Serđa Leonea sa Morikoneom u pozadini.
Ali utakmica nije bila ništa posebno. Prejak pritisak uvezao je noge svima i utakmica je završena penalima. Scenario koji će se ponoviti više puta u toku te čarobne fudbalske decenije.
Poznato je da kad su penali u pitanju može svašta da se desi. Ne postoje više šeme za igru, niti bolje ili slabije ekipe. Važi samo pravilo: uvaliti jednu loptu više nego protivnik, u pustoj nadi da će sreća biti baš na tvojoj strani. Te večeri boginja je logičnim zaključkom odlučila da nagradi jednu bajku koja je krenula iz daleka i koja je bila suviše lepa da bi se završila sranjem. I tako su opaki dečaci iz Beograda zakucali sve penale u mrežu a momci iz Marseja su jedan pogrešili.
Pakao. Crvena Zvezda je šampion Evrope.
Dok si udario dlanom o dlan Bari se pretvorio u periferiju Beograda. Yugo automobili bordo boje sa auspusima izbušenim kalibrom 45 ispunili su ulice Barija; bakarne trube, dimne bombe crvene boje, pucnji u vazduhu, tapšanje po leđima onih koji su od ovog trenutka postali doživotni prijatelji obojili su jedno mirno popodne s početka leta.
Urnebes.
Crvena Zvezda je upravo ispisala istoriju dok su njeni opaki dečaci uzdizali u nebo pehar kupa Evrope težak kao ceo svet. U inat „perfektnom fudbalu“ i uprkos velikanima kontinentalnog fudbala, ismejavši Evropu sa svim njenim milijardama.
Savićević i Prosinečki su bili apsolutne zvezde ovog neponovljivog i čudesnog tima, koji je uspeo da ponese onaj koncentrat odvratne osrednjosti Darka Pančeva na vrh golgetera Evrope. Nikad ranije viđeno. Kao iz Diznijevih filmova.
Prosinečki je postao kralj Balkana. Ovaj pehar je pre svega bio njegov. Začarao je sve. Izabran je za najboljeg vezistu takmičenja. Telo boksera a noge balerine. Ta urođena veština nepredvidljivog driblinga protivnika, magični slobodni udarci i zaslepljujući centaršutevi. Rolinzi petom i efikasna otvaranja. Kutija crvenog Marlbora na dan i pehar s velikim drškama stavljen u vitrinu već sa 23 godine. Marakana je bila njegova arena, a navijači Zvezde bili su publika za koju je izvodio sitan vez na terenu i skidao glave svima koji su pokušavali da ga zaustave. Bog je sišao na zemlju.
Žurka posle utakmice trajala je četiri dana, i dovela do eksplozije neočekivane radosti. U ovom cirkusu veselja i slavlja moglo se naći sve i svašta: krupne ribe bosanske kripto-mafije zagrljene s bivšim Titovim funkcionerima, koji su gledali kolgerle kako na svaki način pokušavaju da se uslikaju sa Stojanovićem, ulični svirači: Cigani, trubači, rasturači crnog „avganistanca”, konobari za prijavu zbog loše usluge, lažni šampanjac oduzet za vreme racije na putu Taranto-Galipoli, Kup šampiona, paparaci, ljubitelji incesta, dubleri Tota Skilaćija, veštačke vilice i perike. Beskrajna sreća i originalnost, praktično poezija.
Delirijum.
Mogao je lako biti Crni mačor bela mačka sniman pod LSD efektima, a u stvari je java, sve je istinito. Zaista je to bio pehar sa velikim drškama koji ide iz ruke u ruku momaka, braće, sinova jedne iste nacije koja će uskoro zauvek prestati da postoji.
Žurka pod otvorenim nebom. Bez početka i kraja; bez smisla. Džinovski podijum iz koga isparava lepljivi alkohol na kome oživljava neočekivano finale jedne od najvećih fudbalskih bajki u poslednjih 30 godina. Ponos jednog siromašnog naroda koji će uskoro biti opustošen budućim ratom. David protiv Golijata. Roki protiv Ivana Draga. Čisti talenat i ludilo protiv vlasti i organizacija. Iracionalno pod kojim se savija racionalno. Pobeđuju oni. Zahvaljujući pre svega ovom mladiću iz predgrađa musave face koji će kasnije pozdraviti svoje saigrače i drugove i krenuti ka osvajanju mnogo bitnijih scena internacionalnog fudbala.
Taj Prosinečki, koji je držao desnu stranu, ispunio snove jedne zemlje slomljene u deliće i sva neodržana obećanja koja su se osećala u ledenom vazduhu koji je duvao na Balkanu. Trijumfovao je anarhistično opušten, sa slobodnim udarcima koji, gledano izbliza, podsećaju na poteze četkice Džeksona Poloka: iznenadni, napeti i briljantni. Boja čistog talenta.
Posle ovog finala Roberta je kupio Real Madrid za rekordnu cifru od 28 milijardi lira. To je bila samo prva etapa u karijeri, koja svejedno nikad nije bila na visini. Karijera sastavljena od trijumfa, ali nikad više samo njegovih. Robert sa tugom u očima i mislima uvek ka svojoj otadžbini. Dok je on igrao na najprestižnijim terenima u Evropi njegova sabraća su ratovala, umirala. Njegova zemlja se razbijala u paramparčad kao ogledalo, a sa njom i njegovo srce balkansko. Posle Madrida prešao je u Oviedo, zatim u Barselonu ali čak ni u Blaugrani nije bio na svom nivou. Igrao je malo i često se povređivao. Imao je poštovanje svih, ali je svejedno bio samo jedan u masi. Njemu ovo nije bilo dovoljno. Njemu je bila potrebna ljubav. I onda se vratio u domovinu preko Sevilje da ponese boje Dinama iz Zagreba. Ovde ponovo postaje onaj stari. Odigraće tri sezone kao pravi Prosinečki. Taman dovoljno da upiše još jedno poglavlje istorije; zajedno sa igračima kao što su Boban i Šuker povešće reprezentaciju Hrvatske do jednog neverovatnog 3. mesta na Šampionatu sveta u Francuskoj 1998. Deset godina posle sna Crvene Zvezde evo još jednog podviga. I među glavnim akterima ponovo je on. Sa istom onom minđušicom u obliku alke i onim istim perfektnim centaršutevima. Jednostavno prelepo.
Nakon ovog Svetskog prvenstva na kraju decenije svi su prisetili Roberta, njegovih nesporno vrhunskih kvaliteta i vanserijskih šuteva. Proveo je još jednu godinu u domovini pre nego što se preselio u Belgiju u Lijež. Samo šest meseci kasnije sa skoro 32 godine obreo se na rivi malog lučkog mesta, zaboravljenog od sveta, koje se zove Portsmut.
Prosinečki kao kara Portsmuta. Izgleda kao da je pisao Irvin Velš, ali i ovog puta je stvarnost. Robert se oseća kao kod kuće. Izgleda kao da je ponovo rođen. I već posle tri meseca diktira svoj zakon napisan ćirilicom oslikan kopačkom. Huligani ga biraju za šefa naroda jednog grada u konstantnom traženju društvenog priznanja i sreće. U jednom ekstremno teškom prostoru on pogađa rafalno kao nikad ranije, slaveći svaki gol kao neki dečačić, noseći sve na svojim leđima. I tako i uprkos manjku kondicije i stomaku koji je već počeo da se pojavljuje s godinama, na svakom terenu u državi Albiona, ide u duplu brojku i piše jednu istoriju pravih devedesetih godina koja nikad ne može biti zaboravljena. Nikad. Englezi ne mogu da se načude odakle tolika izdržljivost ovoj desnoj polutki poput baterije tripl A+, koja se ni od kuda pojavila na obalama Severnog mora. Ali svejedno dozvoljavaju da ih povuče, da ih uzbudi; i Robert ponovo piše novo poglavlje jedne istorije koja kao da je izašla iz Kjubrikovog filma.
Ludački potezi u sred mora suza. Poglavlja istorije i pogažena obećanja. Faca nasilnika a srce džentlmena. To je Prosinečki.
Hvala ti za sve Robi, vrhunska klaso evropskog fudbala. Kovaču snova. Magu fudbala. Vidimo se uskoro, a u međuvremenu, ti zapali jednu baklju i iscrtaj putanje nemoguće za nas obične smrtnike.
(sa italijanskog prevela Vesna Obradović)
Ostavite odgovor