Putevi izbora (drugi deo)


Znao je da ga ne volim, nije tražio ljubav. Tražio je druga za duge usamljene večeri


Na železničkoj stanici u Beogradu shvatila sam da sam sama. Ogroman grad, koji ne poznajem, ljudi koje ne poznajem. Samo moja Lela. Ponovo sam počela da plačem, i od tuge i od straha. Razmišljala sam da li da se javim mojima. Nisam znala da li uopšte žele vesti od ćerke koja nosi kopile. Kupila sam razlednicu sa slikom Beograda i markicu u trafici. Napisala sam im: „ Stigla sam, sve je u redu, volim vas.” Ubacila sam u sanduče razglednicu i krenula ka taksiju.

Lela je živela u naselju Braće Jerković. Nisam znala gde je to, mogao me je taksista odvesti gde hoće. Gledala sam grad kroz prozor, nepoznate ulice, zgrade, ljude. Sve je bilo tako daleko od mog rodnog mesta, koje si peške mogao preći za pola sata. Strah mi je stezao utrobu. Sto misli sam imala u glavi i nijednu. Kako ću? Samo sam to mislila. Kako i gde ću živeti, roditi, kako ću naći posao. Sto „kako”.

Utom smo stigli. Zgrade sve iste, bele, male, sa četiri sprata. Lela me je dočekala usplahireno, uplašeno, srećno. Sve zajedno. Njena Zlata je stvarno bila pravo zlato od nepunih šest godina. Odmah mi je pokazala sobu, malu ali udobnu, i krenula je s kafom, sarmom, kolačima… A meni nije bilo ni do čega.

Tu prvu noć smo do jutra pričale. Sve sam joj rekla, razumela me je. Nije me osudila. Upoznala je ljubav, koju je brzo izgubila, muž joj je poginuo nakon tri godine braka. A volela ga je više od sebe. Zato, iako ljubomorna na druge ljubavi jer je njoj njena oduzeta, radovala se da je još neko upozna. Plakale smo obe. Proklinjale ljubav, patnju, bol i radovale se jer ona ima, a ja ću imati dete. Ništa nije bilo uzalud, ljubav će nastaviti da živi kroz njih. Rekla mi je da mogu živeti s njom, da ne mislim na stan, ni na šta drugo, a za posao ćemo nešto smisliti.

Tada sam joj rekla da sam upoznala divnog čoveka u vozu, koji mi je dao broj telefona, rekavši da mi može naći posao. Bilo me je strah, veliki grad, nepoznati ljudi, kako da znam da nije prevarant. Rekla je da će ići sa mnom kad se budem čula s njim.

Pozvala sam ga nakon tri dana, dok sam se malo snašla gde sam. Zakazao mi je sastanak istog dana u pet po podne u Moskvi. Lela, Zlata i ja smo otišle na razgovor. Bio je galantan, fin. Jednom rečju – gospodin. Rekao mi je da me može zaposliti u pošti kao šalterskog radnika. Najbolji drug mu je tamo direktor i zna da im uvek nedostaju radnici. Odlaze na bolovanja, trudnička, porodiljska, razna druga. Bilo je potrebno da se prijavim kod drugarice na njenu adresu da bih imala ličnu kartu, da napišem molbu kad to uradim, i da ćemo zajedno otići u poštu na razgovor.

Da, pogađaš. Taj direktor je bio on, ali nije hteo da mi to odmah kaže. Tako sam počela da radim u pošti, kao šalterski radnik. Nije mi to bio problem, brzo sam se uhodala u posao. Brinula sam se zbog trudnoće, rekao je da je dovoljno da radim šest meseci i da ću dobiti rešenje za stalni radni odnos. Tako je i bilo. Stalno sam se pitala zašto mi taj čovek pomaže, čime sam to zaslužila, da li je moguće da postoje dobri ljudi. Nemaš pojma kako sam se tada osećala. Lela me je prvi dan vodila na posao, da mi pokaže kojim autobusom da idem, gde silazim. Ništa nisam znala. Kao pala s Marsa!

Kad se Julija rodila, nisam radila godinu dana, brinula sam o mom zamotuljku ljubavi. Javila sam majci da je dobila unuku. Ništa mi nije odgovorila. Poslala sam joj broj telefona da me pozove, jer oni nisu imali, nije me pozvala. Tuga i sreća su se mešale u svakom danu. Lela i ja smo lepo funkcionisale, večno ću joj biti zahvalna za to. Značila sam joj, tako je govorila. A Slobodan je dolazio često. Donosio je pune kese voća, hrane, kafe… svega. Mazio je Juliju, igrao se s njom kao da je njegova. Počeli smo da razgovaramo, prešli smo na Ti.

Poverio mi se jednom prilikom. Bio je oženjen, ima dva sina, u drugom su gradu s majkom. Razišli su se jer više nisu mogli da se podnesu. Oženio je jer je bila lepa, vredna, pametna. Nakon rođenja dece postala je džangrizava, aljkava, stalno mu je prigovarala i želela da ide u svoje rodno mesto. On je mnogo radio, ona je brinula o deci, sve im je obezbedio. Ali, nije išlo. Na kraju su se razveli. Od tada je sam. Teško mu je bez sinova, i onda kad sam ga upoznala u vozu, vraćao se od njih. Išao je da ih vidi, pošli su u školu i želeo je da učestvuje u njihovom odrastanju.

Posle godinu dana sam ponovo počela da radim, Julija je bila u jaslicama. Vreme je teklo, svakodnevica. Od majke i sestre ni glasa. I onda me je, posle dve godine, Slobodan pitao da se udam za njega. Priznaće Juliju kao svoje dete i mogli bismo da živimo kao porodica. Živeo je sam u velikom stanu u centru grada. Znao je da ga ne volim, nije tražio ljubav. Tražio je druga za duge usamljene večeri. Tražio je ženu koju će moći da poštuje, a mene je već poštovao. Rekao je da neće tražiti od mene ništa što ne mogu ili ne želim da mu dam. Dugo sam razmišljala. Bio mi je potreban. Da bude čovek za moje dete, „otac“. Leli sam već predugo na grbači, Zlata raste, biće joj potrebna soba uskoro, da dovodi drugarice.

Pristala sam. Sve što je rekao, tako je i bilo. Moja Julija i ja dobile smo njegovo prezime, njegov dom i naš zajednički život je krenuo. Bio je presrećan, želeo je da nam dâ ceo svet. Poštovala sam ga zbog toga, i postala sam mu stvarno žena posle nekog vremena. Osećala sam tako. Nije bilo pucanja, znojenja potiljka, bila je to mirna luka, mirna priča i sve ne svom mestu. Najvažnije je da je Juliji bio kao pravi otac, time me je osvojio.

Skupila sam hrabrost, i nakon godinu dana braka sam otišla kod majke. Kao udata žena, s njim. Prihvatila je, i rekla da tajna ne sme nikad da se sazna. Julija je ćerka iz braka sa Slobodanom. I nije se saznalo. Znao je samo On. Ali otišao je u Nemačku. Napustio je posao, i otišao kod rođaka s porodicom. To sam saznala od bivših koleginica koje su došle da nas vide.

Od tada mi je srce bilo na mestu. Julija je svaki raspust bila kod bake. Ja srećna, mirna i zadovoljna.

U periodu kad smo se ti i ja upoznale, u Julijinoj osnovnoj školi, kao dve majke koje dovode i odvode decu, bili smo u braku već pet godina.

I eto, to ti je.

Sad ti je jasno zašto je moja Julija upisala matematiku, kako je bila i ostala najbolja u tome. I kako ima duboke crne oči, bez dna, a ne plave kao Slobodan i ja. Otkad je umro, pre mesec dana, vrtim sećanja u glavi. I sad sam ih pred tobom posložila. Znam da mogu da ti verujem. Julija zna istinu. Ispričala sam joj dok je još bila mala. Nekako sam znala da mogu i da je tako bolje.

I, na kraju, imala sam pravu ljubav. Volela sam i bila voljena. Imam dete koje me raduje, imala sam čoveka koji me je voleo i poštovao trideset godina. Dobar i miran život.

Nije to malo, za jedan… mogla bih reći srećan život.

Moja nesreća je narasla u sreću.

Ne plači, ludo jedna, ja sam srećna žena. Imam sve što me čini spokojnom.

Hej, pa mnogi umru i ne dožive pravu ljubav, ja jesam, i zato sam bogata.

Bogata sam i tobom, prijatelj si mi, kao i Lela. Mada je ona više kao da mi je sestra.

Drži maramicu, idem da nam sipam po jednu višnjevaču da nazdravimo životu!

Prvi deo: https://slovopres.com/putevi-izbora-prvi-deo/

 

Podeli s drugima