Putevi izbora (prvi deo)


Ispričala sam mu sve. Ono što nisam sestri, majci, drugaricama, nikome, pa čak ni sebi. Slušao me je bez reči i dodavao mi povremeno maramice


Radica  Milovanović

Ispričaću ti ja šta je bilo. Bolje je tako, nego da se i dalje pitaš.

Čekaj samo da nam skuvam kafu.

Znam da me već dugo gledaš tim ispitivačkim pogledom. Znam da nisi naivna, i da si shvatila da nešto nije kako treba. Znam i da smo drugarice trideset godina, da isto toliko ćutiš i čekaš. Hvala ti što me nikad nisi ništa pitala.

Došao je dan u kome imam hrabrosti da ti sve ispričam. I sebi ću ponovo sve reći.

Zapali slobodno, i ja ću.

Volela sam jednog čoveka. Mnogo. Nepojmljivo i ludo. Bio je oženjen, ali nisam mogla da prestanem da ga volim. Radili smo zajedno u školi, kad sam bila baš, baš mlada. Visok, crn s nekim crnim očima koje prže. Spazila sam ga prvog dana među svim kolegama. Kao da me je neka sila vukla njemu. Ne gledaj me tako, stvarno sam se tako osećala. Radila sam kao sekretarica, on kao profesor matematike. Moj odlazak na posao je imao smisla jer sam se nadala da ću ga videti. Počela sam lepše da se oblačim, tapiram kosu, mažem crveni ruž. Sve u meni je govorilo da je to pogrešno, da je oženjen, druge nacionalnosti. Ali, nisam mogla da se oduprem.

Meni su trnci išli niz vrat kad osetim da ide hodnikom iza mene. Počinjala sam da se znojim, teško dišem. Ti ne možeš da zamisliš kako je to bilo u meni. Bila sam kao oduzeta, ma kao obuzeta nekom silom. Osećala sam ga i na daljinu. Sretali smo se često, uvek sam se znojila, gledala kao srna. To mi je on kasnije rekao. Shvatio je on brzo sve, bio je stariji i iskusniji. Moje ludilo je raslo iz dana u dan.

I kako to život namesti, put izbora, on me jednom sustigao s kolima na putu kući i ponudio se da me poveze. Tresla sam se kao prut, ali nisam odbila. Ušla sam. Odabrala sam. Prvi put sam bila blizu njega. Neka struja me je tresla, crvenilo napuhnulo u obraze. On mi se osmehivao, a oči su mu bile duboke, upala sam u njih. Vozio je polako. Ćutala sam, nisam smela da progovorim, plašila sam se svog glasa. Ćutao je i on. To ćutanje nas je ulepilo, slepilo, osećalo se u vazduhu. Da sam mogla da umrem tog trenutka, ne bi mi bilo žao. Ćutke me je poljubio u vrat kad sam krenula da izađem iz kola. Dobro se nisam onesvestila tada. Okrenula sam se, pogledala, a on mi se osmehivao tim očima bez dna. Do kuće sam lebdela. Zemlju nisam dodirivala. Majka me čudno gledala kad sam ušlu u kuću, pitala me je šta mi je. „Ništa“, rekla sam i pobegla u sobu.

Sutradan me je opet sačekao i vozio, ali drugim putem. Ljubili smo se u šumarku, nadomak našeg mesta. Ljubili se bez daha, bez disanja. Usisavali smo jedno drugo. Rekao mi je da me sanja mesecima, da mu nije jasno čime ga to privlačim kao magnetom , ali da ne može da mi odoli. Osećali smo se isto. Zaljubljeni i ludi.

Brzo sam postala njegova. Išli smo u kuću njegovog rođaka koji je bio u Nemačkoj, a on je imao ključeve. Taj rođak je dolazio samo na leto u naš mali grad. Bio mi je prvi. Da sam sanjala, takvog za prvi put ne bih dobila. Davali smo se i uzimali svaki put do kostiju. Krivica nas je uvek parala po golim telima, kad smo se obačili i vraćali svako svojoj kući. On ženi i deci, ja majci i sestri. Ni njoj nisam ništa rekla. Nisam smela.

Prošla je godina, ništa se nije promenilo. I dalje sam se znojila po potiljku kad je u mojoj blizini, i dalje sam teško disala kad se sretnemo slučajno u školi. Bilo je to početkom sedamdesetih godina, u malom mestu u Bosni. Ja Srpkinja, on musliman. Ne znam da li je neko primetio to ludilo među nama. Moja majka i sestra su shvatile da sam se zaljubila, da imam nekoga, ali nisu me ispitivale. Dobro, jesu pomalo, ali im nisam rekla.

Tokom druge godine naše lude ljubavi shvatila sam da sam trudna. To je trebalo da bude sreća, a bila je nesreća. Kad sam mu rekla da nosim naše dete, plakao je. Nije video izlaz. Nikad nije ni pomišljao da se razvede, želeo je da me voli do kraja života slobodono, u stvari bar dok decu ne izvede na put. A znao je da ja treba da živim. Predlagao mi je abortus. Nisam htela. To je plod ljubavi, to je dete čoveka kog volim. Rekla sam mu da je kraj, a da ću ja videti šta ću.

Prvo sam rekla majci i sestri. Sestra je ćutala, a majka mi je rekla da ona neće kopile u svojoj kući. Nisam im rekla ko je on. Nisam smela. Majka mi je rekla da spakujem svoje stvari i odem bilo gde, da je ne brukam. Izbacila me je iz kuće kad je shvatila da ću to dete roditi. Srušilo se sve. Trebalo je da znam da će se tako nešto desiti, ali nisam mogla da nam odolim. Pozvala sam drugaricu koja je u Beogradu. Udala se, ali je brzo postala udovica s ćerkom. Pozvala sam je i pitala da budem kod nje dok se ne snađem. Nešto sam joj rekla, ne i istinu. To sam htela u lice. Pristala je, rekla je da joj ionako treba pomoć oko deteta i u stanu.

Za dve nedelje sam dala otkaz, pod izgovorom da sam našla bolji posao u Beogradu i da se selim. Spakovala sam stvari u jednu torbu, nadajući se da će on odnekud doći, zaustaviti me, bilo šta. Nije ga bilo. Ostavio mi je kratku poruku, ubacio je u torbu ne znam kad. Pisalo je: „Osećam neopisivu krivicu, znaj da te volim i da ću te do kraja života voleti.” Nisam ga više videla.

Otišla sam.

Voz je bio poluprazan. Nakon nekoliko stanica, ne znam ni gde smo bili, ušao je stariji mušarac i seo pored mene. Plakala sam, i nisam htela da sakrijem suze. Dodao mi je maramicu i rekao da mu ispričam šta mi je, ako želim. Pogledala sam ga kroz maglu suza i počela da pričam. Ispričala sam mu sve. Ono što nisam sestri, majci, drugaricama, nikome, pa čak ni sebi. Slušao me je bez reči i dodavao mi povremeno maramice.

Pričala sam do Beograda. On je ćutao i dalje.

Na izlazu mi je pomogao da siđem, ponudio se da me poveze do drugarice. Odbila sam. Bilo me je sramota.

Dao mi je broj telefona i rekao da mu se javim, ima posao za mene.

Rekao mi je tada ime. Slobodan.

Da, onaj za koga svi misle da je Julijin otac.

Podeli s drugima
  • 36
  •  
  •  
  • 1
  •  
    37
    Shares