Prošli vek

Do pola devet je bio besplatan ulazak za devojke, skupljale smo se u kraju i busom do Trga, onda u Mažestik, London…

Radica Milovanović

Tih osamdesetih bila sam najsrećnija, bezbrižna i sve sam mogla. Volela sam uvek nekog drugog, zaljubljivala se svakog meseca, smejala se po čitav dan. A izlazilo se u grad. Bili su nam zabranjeni izlasci, tako da je bilo slatko lagati roditelje da bi se izašlo. Ja sam uredno išla u pozorište sa školom i ćaletu pokazivala kartu (uvek istu), a ondaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa…

Do pola devet je bio besplatan ulazak za devojke, skupljale smo se u kraju i busom do Trga, onda u Mažestik, London… Tu smo kao neke ribe stajale u krug i đuskale, ono malo levo pa desno, dok smo snimale frajere po diskoteci. Kad se setim onih pumparica, starki, roze laka na noktima, crnog krejona oko očiju i samante 17 na usnama… To je bilo in, bre!

Leti smo išli u Šansu kod Taša, i sedele sa sokićem (a komarci su ubijali, još ih nisam zaboravila), kao nešto važno pričale, smejuljile se i snimale frajere. Onda na 26 i kući, onom poslednjom u 00 i 1. Pozorište sa školom izgovor.

Onda je postala popularna Šestica, šesti sprat Beograđanke, gde se uz ulaznicu dobijalo i piće. Tad je, čini mi se, i muzika počela da bude bolja. Slušali su se Laki Pingvini, Peđa D’Boy, Duran Duran, Samanta Foks (ha-ha-ha-ha-ha), Bajaga, Čorba, Azra, Azra i Azra, Doorsi, Adam Ant, Whitesnake, David Bowie, Wham, kasnije EKV… Ne mogu da se setim svega, a, da, Divlje jagode, to su nam momci iz kraja s dugim kosama i motorima svirali na stepeništu, a mi se zljubljivale… Eh…

Na red za izlaske došao je Podijum na Kališu. Tamo su Ganci iz Marinkove bare pravili urnebes s brejkdensovima i ostalim čudima, i ostali Ganci sa sve Džoganijem (Sladža je tad bila sa mnom u odeljenju i nisu se još znali), a mi s Voždovca i ostalih krajeva bili smo pozadi, đuskali… Još smo imali pumparice, a muški su nosili one bele platnene patike, šangajke i bele čarape ha-ha-ha-hah – kako je to bilo slatko, sad se smejem. Pušili smo HF, Opatiju (crna cigara), 57… Razguzila sam se od sećanja, lepo nam je bilo baš.

Moj prvi koncert je bio Bajaga i Instruktori, neka jesen osamdeset pete, Taš. Padala je kiša sve vreme, nemam pojma, bila sam u prvom redu, redari me boli laktovima u stomak, a ja pevala iz sveg glasa: „Sa druge strane jastukaaaaaa“, „Zažmuriiiiiii“… Nisam mogla da pričam pet dana, dobro je da nisam zaradila upalu pluća, ali sam bila srećna! Kez mi je bio na faci non-stop! A onda, nemojte se smejati, Plavi orkestar i koncert isto na Tašu. Loša, ekipa i ja pevali smo „Suadaaaaaa, da li si mene ikad voljelaaaaaaaa“. Bio je blam ići na Plavi orkestar, kad tamo – pola kraja i škole. Smeh.

Nismo pile alkohol, sve smo bile đane, jedini porok bile su cigarete. Kad na žurci ili rođendanu neko popije neko pivo, čašu vina, odmah je pijan i pravi sranja!

Ovo je mali osvrt na moju generaciju, generaciju 60 i neke. I bilo je lepo svima nama, jer smo svi bili isti, tih davnih osamdesetih. Onda dođoše devedesete i ode sve u tri lepe!

O devedesetima neću da pišem. Da mogu da ih zaboravim, bila bih srećnija, kao i većina, kao da nisu postojale, i da su ostale osamdesete.

Eh… Mladosti mojaaaaaaaaaaaaaa…