Priče iz Čudesnog vrta


Priče iz Čudesnog vrta ću čitati kad god mi bude potrebno da zaboravim sve ono što pritiska, steže, lomi, gura… Čitaću kao bajke iz Hiljadu i jedne noći


Nada Petrović

Često nas život vuče na jednu stranu, a mi bismo na drugu. Uvek imamo opravdanja zašto smo krenuli levo kad je srce govorilo desno ili zašto smo nastavili da koračamo onda kad nas je izvor hladne vode mamio i kad smo bili žedni.

Da, najčešće ne osluškujemo svoje srce i postavljamo prioritete koji nam se čine ispravnim. Međutim, desi se ponekad da telo kaže dosta i natera nas da stanemo, da se preispitamo kuda vodi put kojim smo krenuli. Desi se tako iznenada da nam se putokazi ne naziru, dani kad smo primorani da sedimo ili ležimo i osluškujemo tišinu i svoje srce.

Meni je trebalo da se nakon rada od jutra do sutra odmorim. Nisam videla ni znala kako. Uvek je nešto bilo preče, uvek je postojao neki cilj kom je trebalo stremiti. I odjednom, izolacija, temperatura, bolovi, malaksalost… Danima… Noćima…

Na stočiću knjiga Priče iz Čudesnog vrta drage Olje Karan. Neotvorena. Korice mame, ali nemam snage. I… Čim sam malo glavu podigla, onog prvog jutra kad me je probudilo nešto novo, a to novo je da nakon dve nedelje nemam temperaturu prvi put, čim sam prvu kafu popila i uspela da se umijem, otvorila sam knjigu i pročitala nekoliko pasusa. Ali avaj… Koncentracija toliko loša da sam se nekoliko puta vraćala na pročitamo.

Još uvek nemam snage da izađem u svoj vrt, da proverim da li su zumbuli procvetali, ali sam zato zagnjurila svoje misli i osećanja u knjigu. Polako, priča po priča… Svakog dana po jedna. Nisam imala snage za više. I još uvek nemam snage. Ali ono što znam jeste da ću ovu knjigu čitati kad god mi bude potrebno da zaboravim sve ono što pritiska, steže, lomi, gura… Da čitam kao bajke iz Hiljadu i jedne noći. Da se vratim u detinjstvo kad sam volela bajke da čitam i kad sam još uvek umela da sa cvrčcima i ježićima pričam, kad sam osluškivala šapat lipe… Da se vratim u ono vreme kad sam cele noći ostajala budna da bih pratila svice i slušala zrikavce.

I evo me gde prepisujem jedan pasus iz knjige: „Ako hodate od ćoška ulice, brzo ćete stići pred kapiju Čudesnog vrta. Slobodno zavirite. Ili uđite, nemojte se ustručavati. Jer, možda baš vi budete deo neke nove priče iz Čudesnog vrta.” Ispisujem pasus, a u meni se ideja rađa. Napraviću i ja svoj čudesni vrt, samo ako nadođe snaga. Napraviću vrt s kućicama za ptice, s ljuljaškom i ležaljkom. Napraviću oazu u kojoj ću jednom malenom dečaku da čitam Priče iz Čudesnog vrta. Počeću da pravim prioritete kao da sam deo knjige, da mi se svakog dana čuda događaju. Znate li da čuda postoje samo ako se u njih veruje?!

 

Podeli s drugima