Transkripcija – prosta kao pasulj


Ovaj post originalno je objavljen 31. jula 2010. godine na blogu miljalukic.blogspot. Online ili onlajn, lekovi (svi!) malim slovom i slične jezičke zafrkancije


Mada u svojoj neposrednoj okolini, u krugu porodice i prijatelja, važim za notorno zakeralo kad je jezik u pitanju, u društvu svojih kolega, jezičara, ubedljivo sam najliberalnija. Ovo treba shvatiti u smislu da sam svesna da se jezik menja i poštujem te promene jer one obogaćuju jezik. Međutim, postoje pravila o koja niko ne sme da se ogluši, a to su ona koja zadiru u prirodu jezika. Svako može da bude otiginalan koliko god hoće i da smišlja nove reči, čak je i poželjno, ali da od babe pravi dedu… To je već misija u kojoj na kraju neće dobiti ni babu ni dedu.

Poslednjih dve i tri decenije vrlo je popularno govoriti pola engleski pola srpski, čak se i potencira da lančujete umesto da ručate, da radite u advertajzingu umesto u oglasnom odeljenju ili pak u hjuman risrč službi umesto u kadrovskoj, da spikate umesto da govorite, da imate dobar luk umesto izgled, da ste lejauter umesto prelamač, a pre neki dan čuh u autobusu dve klinke koje govore o nekoj trećoj kako je „bjuti lepotica”. Ovo bi sve bilo simpatično kad bi se pojavljivalo samo sporadično i kao pošalica, ali toliko je uzelo maha, da stvarno postaje tužno. Nije uopšte smešno. I mada deluje da informatičari i svi koji se bave računarima na bilo koji način, govore najrogobatnije, mislim da im ne treba zameriti jer zaista govore internacionalnim jezikom. Meni najviše smeta jezik u novinama, na TV-u, nastupi javnih ličnosti… Oni su stvarno dizaster (eto primera koji ide u prilog da usvajamo i ono što ne treba).

Kad se podrobnije pročitaju dva prethodna pasusa, uočava se da i sama koristim strane reči, ali upravo hoću da naglasim razliku između tuđica (stranih reči koje smo usvojili i ušle su u naš govorni fond), a u okviru njih posebno se izdvajaju internacionalizmi (reči koje je usvojio ceo svet, poput radija i TV-a). Tu ništa nije sporno, one se slobodno koriste. I ne samo kod nas. Mađarski vrvi od turcizama, na primer, iako su iz istorije izbrisali da su 150 godina bili pod Otomanskom imperijom. Ali, ako koza laže – rog ne laže.

Kad smo već kod stranih reči, nisu sve tuđice ili pozajmljenice. Neke nisu ušle u jezički fond – luk, bjuti, dizaster… ali zato jesu: štampa, šupa, mašina, sokak, varoš, robot, džentlmen… One koje nisu ušle još uvek su strane reči pa se tako i treba odnositi prema njima – koristiti ih što ređe, a ako imaju zamenu u maternjem jeziku – nikako. Kako se jezik menja, onog trenutka kad bude postojala makar i najmanja razlika u značenju između reči luk i izgled, onda treba koristiti obe. I onda se naravno, luk transkribuje (piše se onako kako se izgovara, menja po padežima, rodovima, brojevima…). Cenim da će se to desiti u vreme mojih unuka ili praunuka, a dotle srpski možda više neće ni postojati – svi će govoriti engleski.

To doba na svu sreću još nije došlo, pa za sada treba da govorimo ili srpski ili engleski. U suprotnom, svi smo Feme iz Pokondirene tikve, samo što se tada verovalo da će ceo svet govoriti francuski. Ko zna, možda sledeći moderan jezik postane kineski? Ili arapski?

Sva vlastita lična imena se transkribuju: i Rasel Krou, i Monika Beluči, i Klif Ričard… i ko god vam padne na pamet. Ako niste sigurni kako se neko ime izgovara, za svaki slučaj u zagradu stavite kako piše u originalu (ne obrnuto).

Sasvim je drugi slučaj s vlastitim imenima muzičkih grupa, pozorišta, institucija… – ona se pišu u originalu, a ako baš hoćete, stavite transkribovan naziv u zagradu. Zašto? Zato što je ime grupe brend, a brendovi se uvek pišu u originalu! To rade i Kinezi i Arapi, hajde da pomenem samo neke koji imaju različito pismo. To je opšte pravilo za ceo svet i za sve jezike!

Što se tiče imena muzičkih grupa koje su postale opštepopularne, poput Bitlsa, mogu da se transkribuju (u ne moraju), kao i Rolingstonsi, međutim, ove novije – ne.

Uopšte mi nije jasno zašto se ljudi oko toga prepiru, sve je vrlo jednostavno i lako primenljivo. Samo treba znati pravilo, pa nek ovo bude podsetnik za one kojima drugi pune glavu budalaštinama ili vodič za one koji nisu imali gde da nauče.

Jedino što je komplikovano, to su nazivi proizvoda. E, tu se već treba malo zamisliti. Primera radi, nekada se i kalodont pisao velikim slovom i u originalu, kao i žilet, margarin, koka-kola… Međutim, to su vlastita imena koja su u međuvremenu postala zajedničke imenice, pa se samim tim pišu malim slovom i transkribovano. Svi ostali proizvodi, dok ne dobiju taj status, moraju da se pišu u originalu i transkribovano.

Službeno pismo u Srbiji je ćirilica, ali se ravnopravno koristi i latinica, pa ako umetnete latinični naziv brenda, originalan, usred ćiriličnog teksta, ništa nećete pogrešiti jer se u Srbiji piše i jednim i drugim pismom.

Mala digresija (kako to izgleda pisano ćiričnim pismom): Волим да пијем кока-колу, а много ми се свидела и нова Coca-Colа реклама. Jedno je piće, a drugo je firma. Ovo što Rusi rade (naziv Кока-Кола na limenci), može im se – najveći su potrošači na svetu.

Lekovi, svi, bez izuzetka, pišu se malim slovom, transkribovano (u zagradu se stavlja original ako ima potrebe, odnosno ako je lek manje poznat).

Modni kreatori obično modnim kućama daju svoja imena, pa se i one pišu u originalu, iako se, kad se misli na kreatore, sve transkribuje. To bi u najprostijem primeru izgledalo ovako: Donatela Versače nasledila je kuću Versace od svog brata Đanija Versačea. Jeste mi glup primer, ali sigurno se pamti, baš zato što je glup.

Kad hoćemo neki naziv da menjamo po padežima, crtica se stavlja u slučaju da imamo skraćenicu pisanu velikim početnim slovima, na primer: U OPEC-u su rešili da zamrznu trenutnu cenu nafte; a kad imamo celu reč, onda samo dodamo nastavak za padež: Ne volim da kupujem u Delta Cityju. Ima i izuzetaka, na primer SAD (Sjedinjene Američke Države): Doputovali smo u SAD; Povika na SAD; Predstavnik SAD održao govor…

Prosto kao pasulj!

Još neki primeri:

  • Šoping i velnes su ušli u leksički fond srpskog jezika, te ih treba transkribovati, obavezno. Šoping je ušao sasvim neopravdano (kupovina je identična po značenju), a velnes opravdano jer nema istovetnu zamenu. Raznorazne novine koje ove dve reči i dalje pišu u originalu stvarno nemaju pojma – problem je ili u lektoru (ređe) ili u uredniku (mnogo, mnogo češće).
  • Pravilno je kapuČino, PaČino, fokača, VersaČe, kao i Bokačo, na primer, ali ovo Č jednostavno nije „pustilo korenje” u našem govornom jeziku, i, kako stvari stoje, verovatno i neće. Zato se uzima ono što se najčešće koristi, mada – nije pravilno. To, naravno, važi samo za novine, bilo štampane ili elektronske, za beletristiku ne dolazi u obzir! Jezik je „živa stvar”, nije reč o mumiji koja ostaje ista za vjeki vjekov amin, pa se u publicističkim tekstovima zažmuri na jedno oko i pusti Ć kao govorna varijanta, ali u književnoumetničkim tekstovima trebalo bi da bude isključivo Č.
  • Reči fejsbuk, instagram, gugl, jutjub… pišu se transkribovano i malim slovom jer su ušle u govorni jezik, postale su tuđice. Međutim, ako se misli na kompaniju, onda se piše Google – u originalu i velikim slovom.
  • Onlajn, ne online, imejl ili mejl, ne e-mail…
  • Vlastita imena, makar i nepravopisno napisana, ostaju onakva kako su im kumovali oni koji su ih izmislili. Na primer – Sava Centar, ne Sava centar, iako je druga varijanta pravilna, ali, rešili ljudi da ga tako krste, vlastito je ime… i tako ostaje.
  • Što se tiče reči viber ili vajber, čekamo da novi PMS (Pravopis Matice srpske) definiše normu, a dotle navijamo za viber (vibrirati, a ne vajbrirati, kao što je biber, a ne bajber, vibrator, a ne vajbrator, džiber, a ne džajber…). Svojevremeno je bilo dopušteno i euro i evro, pa je određena norma postala evro (od Evropa, a ne Europa).
  • I tako dalje, i tako dalje.
Podeli s drugima
  • 51
  •  
  •  
  • 1
  •  
    52
    Shares