Prekookeanska rapsodija „Zlatnog pokoljenja“

Na današnji dan pre tačno 21 godinu, na pariskom Parku prinčeva, Bugarska je savladala domaćina Francusku sa 2:1, golom Kostadinova u poslednjoj sekundi meča, i plasirala se na Svetsko prvenstvo u Americi gde je osvojila četvrto mesto. Ovo je priča o najboljoj generaciji fudbalera u istoriji istočnih suseda

Marko Nikolić

Dva kola pre kraja, kada su Šveđani uspeli da neporaženi napuste Sofiju, činilo se da će Bugarska ostati prekobrojan putnik za najveću fudbalsku smotru s onu stranu Atlantika, prvu u istoriji na kojoj se za pobedu dobijalo tri boda. Onda su Francuzi kod kuće na šokantan način izgubili od slabašnog Izraela 3:2, primivši dva gola u poslednjih sedam minuta meča, i odškrinuli vrata Bugarima da ipak mogu završiti drugi u grupi. Trebalo je da pobede domaćina, a Francuzima u čijoj su reprezentaciji igrale takve fudbalske veličine poput Kantone, Papena, Dešana, Blana i Desaija, odgovorao je i bod.

Činilo se da su „Galski petlovi“ overili vizu za Ameriku kada je posle pola časa igre Erik Kantona doveo domaćine u vođstvo. No, šest minuta kasnije, spretni napadač Porta Emil Kostadinov je poravnao rezultat. Izabranici zlosrećnog francuskog selektora Žerara Ulijea (navijači Liverpula znaju zašto „zlosrećnog“) odlučili su se da čuvaju rezultat. Vedeta Barselone i najzvučnije ime bugarske reprezentacije Hristo Stoičkov kasnije je izjavio: „Francuzi su bili preplašeni. Nisu ni pomišljali da pobede, igrali su na nerešeno. Znali smo to i na tome bazirali svoju taktiku. Nisu zaslužili da se kvalifikuju, i udarili smo ih tamo gde ih je najviše zabolelo.“

Do kraja meča je ostalo još dvadesetak sekundi kada su Francuzi izveli slobodan udarac blizu desne korner zastavice Bugara, Žinola, koji je zamenio napadača Papena, odlučio se na centaršut koji je pao pravo na noge beku Bugara Kremenlijevu. On nije časio ni časa već je loptu prosledio špicu Valensije Ljuboslavu Penevu koji je parabolom „izbacio“ Kostadinova pred Lamin gol. Emil je bio neumoljiv, raspalio je „za sve pare“ loptu koja se o prečku silovito zarila u mrežu. Na satu je stajalo 89:59, a bugarski TV komentator je u egzaltaciji povikao „Господ е Българин!“. Za nešto manje od pet godina, Francuska je u ovom istom gradu postala prvak sveta.

Ekipa koju je s klupe vodio stručnjak Dimitar Penev ostala je pred prvenstvo bez njegovog rođaka i kreatora pobedonosnog pariskog gola Ljuboslava, kome je dijagnostikovan rak testisa. Generacija znalaca s loptom poput Stoičkova, Balakova, Kostadinova, Lečkova i ne samo vizuelno nezaboravnog štopera Trifona Ivanova skinula je u Americi skalp reprezentacijama koja su na poslednja dva Mundijala podigla pehar – Argentini i Nemačkoj. Premijera na američkom tlu prošla je neslavno – bugarski reprezentativci su i likom i ponašanjem i igrom protiv Nigerije pre ličili na skup đilkoša ispred lokalnog podruma pića nego na ozbiljnu fudbalsku ekipu, te su Rašidi Jekini, Emanuel Amunike i Danijel Amokači do vrha napunili mrežu Borisa Mihajlova, jednog od retkih koji je učestvovao i na prethodnom nastupu Bugara na Svetskim prvenstvima, osam godina ranije u Meksiku, kada ih je u osmini finala izbacio Meksiko (gol Manuela Negretea na tom meču i dalje važi za jedan od najlepših u istoriji Svetskog kupa).

Otrežnjenje je bilo ekspresno i u narednom meču sa nejakim Grcima, koji su na prvenstvo stigli prvenstveno zahvaljujući uvođenju sankcija SR Jugoslaviji koja je bila žrebana u istu kvalifikacionu grupu, Bugarska je slavila sa 4:0 i ostvarila prvu pobedu u istoriji završnica Svetskih prvenstava, tek u svom šestom nastupu. Dva gola iz penala dao je Stoičkov, a po jedan Lečkov i Borimirov. Sledeći na redu bili su učesnici tri od četiri prethodna finala Mundijala i dvostruki svetski prvaci – Argentinci, čiji je kapiten Maradona neposredno pred ovaj meč izbačen sa šampionata zbog korišćenja efedrina.

„Gaučosi“ su u prethodna dva meča u grupi ostvarili maksimalan učinak, ali su u meču sa Bugarima u potpunosti zatajili. Stoičkov je, koristeći svoju brzinu i spretnost, nakon časa igre doveo svoju ekipu u vođstvo, a u nadoknadi vremena, još jedan veteran, legendarni Nasko Sirakov ga je glavom duplirao i skinuo Argentince sa čela tabele. Bugari su poslednjih 25 minuta igrali sa igračem manje ali i pored toga su uspeli da osvoje drugo mesto u grupi što je značilo da im je protivnik u osmini finala bio Meksiko. Argentina je sa treće pozicije otišla na Rumune, predvođene magom ove igre Georgijem Hadžijem i u jednom od najboljih mečeva završnice Svetskih prvenstava svih vremena bila eliminisana rezultatom 3:2.

Bugarska je uspela da prođe u četvrtfinale na penale i osveti se Meksikancima za poraz iz 1986, nakon što je u regularnom toku bilo 1:1, iako je zahvaljujući strahovitom udarcu Stoičkova koji je prošao „kroz uši“ legendarnom golmanu Kamposu, posle karakteristično jednostavne i brzopotezne akcije čija je okosnica bila neverovatan pas u prostor Ivajla Jordanova, od 6. minuta bila u vođstvu. U četvrtfinalu je izabranike Peneva čekao aktuelni šampion sveta Nemačka, koja se u međuvremenu i politički ujedinila. Čitavo prvenstvo „Elf“ se, osim veoma raspoloženog Klinsmana, mučio – jedva su savladali nejaku Boliviju, remizirali sa Špancima, i strahovali do poslednjeg trenutka za pobedu protiv Južne Koreje, dok su još jednu minimalnu pobedu u osmini finala protiv Belgije obeležile i skandalozne sudijske odluke.

Da Nemci nisu bauk pokazala je već prvo poluvreme, a mozak bugarske ekipe Balakov pogodio je stativu. Početkom drugog poluvremena, Klinsman je uspeo da iznudi penal koji je Mateus pretvorio u vođstvo i činilo se da ipak neće biti ništa od velikog iznenađenja. Nemci su preko Felera postigli još jedan pogodak koji je opravdano poništen zbog osfajda, nakon što je Andi Meler pogodio stativu. A onda 15 minuta pre kraja, kao da je nemački duh zaposeo bugarske igrače i oni su u samo tri minuta preokrenuli rezultat sjajnim golovima Stoičkova iz slobodnog udarca i Lečkova koji je pri akrobaciji u vazduhu dotakao loptu karakterističnom ćubom na svojoj glavi. Da ova pobeda nije bila slučajna, pokazalo se godinu dana kasnije u Sofiji, u meču istih rivala u okviru kvalifikacija za Evro 1996. kada su Bugari uspeli da nadoknade deficit od dva gola manjka i slave sa 3:2. Italijanski dnevnik „Gazeto delo sport“ je sutradan izašao sa naslovom „Nemci alergični na Bugare“!

Našavši se među četiri najbolje selekcije sveta, Bugarska je u polufinalu poklekla od Italije rezultatom 2:1. Dva brza gola Roberta Bađa, koji čitavo prvenstvo igrao kao u transu, odlučila su pobednika, a gol Stoičkova sa bele tačke u smiraj prvog dela igre ispostavio se kao počasni. U meču za treće mesto, Švedska je deklasirala demoralisanu Bugarsku sa 4:0, ali su Stoičkov i Balakov uvršteni u najbolji tim prvenstva, dok je kum Miroslava Ilića (za vreme bugarskog komunizma bilo je zabranjeno snimanje folk muzike, te su Bugari slušali – našu)  i uzdanica katalonskog giganta sa šest postignutih golova podelila zlatnu kopačku sa Rusom Olegom Salenkom, koji je uspeo da pet puta matira kamerunsku odbranu u meču koji je značio oproštaj sa Mundijala za obe reprezentacije. Stoičkov je te godine bio i dobitnik „Zlatne lopte“ koje se dodeljuje najboljem evropskom fudbaleru godine, čime je ispravljena nepravda iz 1992. kada je to priznanje umesto Bugarinu, ovenčanom titulom prvaka Španije i Kupa šampiona, dodeljeno Marku Van Bastenu, koji je dobar deo te sezone bio van terena zbog povrede. Kolika je Hristova popularnost svedoči i podatak da su žitelji Jasnog Polja, sela kraj Plovdiva u kome je fudbaler rođen, 1997. odlučili da ime sela promene u – Stoičkovo. Njegovo prezime poslužilo je i za ime jednog holandskog benda aktivnog početkom ovog veka.

Uz klupske trofeje Crvene Zvezde i Steaue u Kupu šampiona, reprezentativno grčko pokoravanje Evrope u Portugaliji 2004, i treća mesta Hrvatske i Turske na prvenstvima sveta 1998. i 2002, četvrto mesto Bugarske 1994. spada u red najvećih uspeha balkanskog fudbala ikada. Od tog momenta je bugarski fudbal polako klizio u prosek, a već deset godina tavori ispod njega, od Evra 2004. koji su završili sa tri poraza i gol razlikom 1:9 nisu uspeli da se plasiraju završnicu kontinentalnog i svetskog takmičenja. Nisu pomogli ni Stoičkov, koji je godinama bio selektor ni Ljuboslav Penev (izlečen od raka), koji se trenutno nalazi na toj poziciji. Boljim trenerskim rezultatima ne mogu se pohvaliti ni ostali igrači iz „zlatne generacije“, od kojih najviše odskače Krasimir Balakov koji je sa klupe vodio nemački Kajzerslautern i splitski Hajduk. No, oni su na terenu već ispisali istoriju.