earth

Tvorci drone metala se na svom osmom studijskom albumu superiorno vraćaju drugoj polovini svog žanrovskog čeda, ubacujući usput i vokale, nakon gotovo dve decenije pauze

Marko Nikolić

Spiritus movens grupe Dylan Carlson odlučio se da na Primitive and Deadly ode opet u rikverc i na delu se podseti zašto je bendu dao ime po prvom nazivu utemeljivača heavy metala… da da, govorimo o Black Sabbath. Njegova životna pratilja i bubnjarka grupe Adrienne Davis je povodom nekoliko prethodnih albuma, koje je krasio znatno ambijentalniji i rustičniji zvuk, nedavno za Tiny Mix Tapes izjavila da je „folk muzika mesto gde metalci odlaze da umru“.

Izgleda da Carlson još ne namerava da ode na večni počinak. Umesto toga, još jednom je okrenuo novi list i uspeo da ostane veran sebi. Ako je prvi deo opusa grupe (od brutalnog debija Earth 2: Special Low-Frequency Version do 1996. i sjajnog pročišćenja zvuka na albumu Pentastar: In The Style of Demons) predstavljao bučno i beskompromisno oslanjanje na štake Melvins i Black Sabbath na putu do transcendencije, a drugi (od Hex; Or Printing in the Infernal Method iz 2005) pokušaje dosezanja tišine i večnog spokoja uplivom u country, jazz i mikrokozmu ozbiljne muzike, taman kada je počelo da se čini da će Earth u svojim minimalističkim težnjama doći do obrade legendarne Cageove 4’33“ kao završne tačke u procesu permanentne audio-destilacije,  na red je stigao treći deo koji počinje sa ovom pločom, majstorskom sintezom prva dva koja zvučno više baštini prvu fazu a smirujući, zreli efekat na slušaoca temelji na drugom odeljku.

Između prve dve faze zjapi višegodišnja rupa u kojoj se Carlson nekoliko godina odvikavao od heroina i jedno vreme svirao klavir u prenesenom značenju. Kao mladac je bio učesnik na živoj sceni države Vašington, živeći u njenoj prestonici Olimpiji, nedaleko od Sijetla. Bio je cimer sa frontmenom Screaming Trees Markom Laneganom (zajedno su na gajbi slušali sjajne Australijance The New Christs) i drugovao sa Kurtom Cobainom, koji se pojavljivao kao gost na ranim živim albumima Eartha. Nekadašnji roudi Melvinsa upravo je od Carlsona dobio pušku kojom je presudio sam sebi. U skladu sa muzikom koju svira, Carlsonova karijera je tekla mnogo sporije, i i dalje traje.

Već uvodna, epska tema Torn by the Fox of the Crescent Moon utvrđuju bazičnu fizičku zakonitost da je ono što je teško nužno sporo, a gruvajuća furuna stenolikih rifova tepih je za visoke tonove koji evociraju uspomene na ambijentalnije delove legendarne Seasons in the Abyss grupe Slayer. U truckanju je moć, poručuje Carlson ovom temom čiji je kontrapunkt bluzersko hard rock rasplinjavanje u drugom i poslednjem instrumentalu s ove ploče, indikativnog naslova Even Hell Has It’s Heroes. Ostatak albuma (ukupno tri kompozicije) čine pesme s vokalima – u dve je uskočio stari cimer Lanegan, dok u središnjem komadu From The Zodiacal Light briljira Rabia Shaheen Qazi iz grupe Rose Windows, koja nastavlja nisku bisera fenomenalnih ženskih vokala u psihodeličnoj hevi muzici širom sveta – od Isobel Sollenberger iz živih legendi Bardo Pond preko mlađanih Rosalie Cunningham (Purson) i Elin Larsson (Blues Pills) do Faride Lemouchi iz holandske grupe Devil’s Blood, koja je početkom ove godine prestala sa radom nakon smrti njenog brata, gitariste Selima.

Uprkos lako prepoznatljivoj monolitnosti zvuka, razvučenosti pesama i njihovom anti-pop trajanju (najkraća prelazi prag od osam minuta), preslušavanje Primitive and Deadlyja (uzgred, prilično veran naslov) prolazi za tili čas, ostavljajući za sobom moćan trag uverenja da konstantna evolucija i očuvanje ličnog umetničkog integriteta ne moraju nužno biti plod trulog kompromisa, kao da i dalje postoji pregršt muzičara sa vizijom koji svakog sekunda znaju šta rade, prepuštajući se svojim instinktima opstanka zarad nalaženja spokoja u trajnom i vanvremenskom. Upravo u tom poštenju (prema sebi i publici) se i krije eliksir žilave vitalnosti metal muzike kao plodnog žanra koji efikasno briše sve veštački nametnute granice među ljudima.

Podeli s drugima