Posle smrti babe, odnosno majke kako sam je zvala, deda je ponekad uživao u samoći, a nekad mu je smetala kao krst đavolu. Starost teška, sama po sebi, pa ga još do’vati bolest, a on neće da prizna. Mene nije mogao da laže, odmah vidim kad mu nije dobro

Radica Milovanović

Jednog dana, svratila sam do njega, da se ispričamo o Dari Bubamari. Nikako mu nije bila jasna, šta skače po televizoru, traži li muško, kada Milošević pada, kakve sise ima komšinica… Vidim nešto ne valja, pipnem ga, on vruć. Dižem se da potražim toplomer, on je to očekivao, pa ga je uredno sakrivao da ga ne nađem, zezao me.

Penjem se na stolicu da otvorim regal, onaj najviši deo. Tu su mu stajale poslagane razne kutije, inteligentno povučem predzadnju i porcija poleti ka meni. Zakucala mi se o čelo, pala sam sa stolice i videla sve zvezde. Prvo se uplašio ali kada je video da ustajem i da sam čitava, kroz smeh mi kaže da mi tako treba kada rondam po njegovim stvarima… A meni čvoruga i krvni podliv izleteli u roku od odmah. Boliiiiii, seva, posebno kada sam stavila led.

Porciju je sačuvao iz zarobljeništva. U nju su mu sipali nazovi hranu. Bila je povelika, oko dva kila žive vage. Okrugla, kao kutija za sapun, a unutra kašika. Čuvao je, kao i zarobljenički broj i legitimaciju.

Čuvamo je još uvek i mi, to je njegovo. Iako ga nema, svaki dan je sa nama…

Šetala sam ponosno modricu, kad zove deda neko veče i smeje se:

-Popio i ja porciju u glavu, samo da znaš. Biće da je zato sto sam ti se smejao.

-E neka si, e baš mi drago.

Već se obuvam da vidim kako mu je. Prošao je bolje od mene, tvrda je ta bosanska glava.

Jednom sam ga vodila da vadi krv. Poranili nas dvoje u šest, da stignemo među prvima, a tamo šest miliona ljudi. Mrzelo nas da čekamo, ni kafu popili nismo. Preko reda uđem kod sestara i dignem frku, jedva sam ga dovela, kasnim na posao, lažem kao pas. Na prozivci deda prvi, jeeee, gleda me i kaže da nisam normalna.

Ulazim sa njim da mu pomognem da skine sako i da mu zavrnem košulju. Uvek je nosio duge rukave i govorio da je ružno da se mator čovek skida u nesto sa kratkim rukavima pa da visi sve na njemu.

Zavrćem mu kosulju, a on melje trista na sat. Pogledam ga i ukapiram da se oduzeo od straha i zato samo tandrče. Napravim se luda i sve se nadam da nece da se patosira. Bode ga sestra, a on i dalje ne staje, ne zatvara usta, bog te pita šta priča. Izvuče ona iglu, on nastavlja da priča. Nosim sako za njim i ćutim, nikada nisam nikome rekla da se utronjao. A setila sam se da kada sam ja išla da vadim krv uhvatila sam sebe da brbljam, nemam pojma šta – samo da ne gledam onu iglu i da je što pre izvad, naravno usrana od straha. I to mi je od njega.

I majci kad je ostao još samo jedan zub, povela je ja da ga vadi. Boleo je. Neće anesteziju, nego naživo. Ubeđujem je da to ništa ne boli, malo je bocnu i posle mogu mozak da joj izvade, neće ništa osetiti. Tvrdoglava, ni da čuje. Bolje da zaćutim, nagovoriće je zubarka. Ma kakvi, kaže majka to je boli više nego vađenje. Kažem sestri da se bojim da će pasti, ne znam šta ću. Zubarka digla ruke, uzela klješta i cap. Pobelela sam, ne smem da gledam, majka samo reče „ah“ i izlete zub. Prvo je pljunula pa me pogledala i rekla mi: “Vidiš da mi nije ništa.” Zubarka i sestra joj čestitaju, svi u zbunu…

E to već nisam nasledila. Čim se približim ordinaciji, utrnem od straha i bez anestezije ni ne sedam na stolicu!

Zaključila sam da sam od njih dvoje i od roditelja nasledila sve što ničemu ne služi. A ono što valja – šipak!

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •