gazza1

Dva dokumentarca i jedan igrani film novijeg datuma svaki za sebe svedoče da je sportski žanr i dalje vitalan

Marko Nikolić

 

McFarland USA – Niki Caro (SAD, 2015)

 

mcfarland

 

Prohujala su vremena kada je Kevin Costner mogao da računa na glavne uloge u najvećim bioskopskim hitovima, da đuska sa vukovima, izigrava Robina Huda, čuva Vitni Hjuston, ‘apsi gangstere ili raskrinkava urotu protiv jedinog katoličkog predsednika u istoriji SAD. Tu slavu od pre četvrt veka unovčava učešćem u reklamama za precenjene prehrambene proizvode, ako je verovati na reč prosečnom TV gledaocu, ali ove godine mu se omakao i McFarland USA, film Novozelanđanke Nicky Caro, vrlo dobro primljena Diznijeva produkcija koja je širom sveta već gotovo utrostručila uloženih 17 miliona dolara.

Priča o neuspešnom i nerealizovanom nastavniku fizičkog koji mora da prihvati posao u najsiromašnijoj kalifornijskoj opštini u kojoj ga očekuje gomila meksičke dečurlije talentovane za srednjeprugaško trčanje (tzv. cross country) pati od svih klišea sportskog filma po kojoj susret neuspešnog sa odbačenima po pravilu donosi šampionske rezultate (montažne sekvence uključene u paket aranžman). Prisutan je i tzv. narativ „belog spasioca“, do sada najprimetniji u težnjama prosvetnih radnika da izvedu na pravi put decu iz problematičnih (čitaj obojenih) sredina.

No, dođavola sa svim tim disekcijama i učenjačkim analizama! Nastao po motivima istinite priče, ovaj film ima dušu! Rediteljka Caro je dovoljno spretna i senzibilna da ne upadne u zamke poslovičnog američkog preterivanja, s ukusom približavajući i radost življenja i bujnu šarenoliku kulturu južnjačkih vlasnika žuljevitih ruku koje su izgradile Ameriku. Ćaletov Kostner definitivno ne izgleda kao neko ko je kročio u sedmu deceniju života, a mlađana Morgan Sejlor upisuje u svoj CV još jednu markantnu ulogu ćerke, nakon slično iskazanog potencijala u prežaljenom Homelandu.

 

 

The Other Dream Team – Marius Markevicius (LTU, 2012)

 

otherdream

 

Sigurno najpoznatija od sve tri baltičke zemlje, bar kada govorimo o Balkanu, Litvanija sa zemljama na ovim prostorima deli košarkaški kult koji je na tlu ove severnoevropske zemlje uzdignut na nivo kulta, neke vrste građanske religije čiji je jedini cilj provući narandžastu loptu kroz koš, po mogućstvu sa što više metara razdaljine. Markeviciusov film govori o značaju kraljice sportova tokom osamdesetih i devedesetih za litvansko društvo, prelamajući uspehe Sabonisove družine sa nacionalnim projektom koji je realizovan po padu Berlinskog zida.

Ono što je najveća vrlina ovog filma, a suprotno onome što nam je titoistički usađivano u glavu decenijama – da je sport uvek više od igre, ujedno je i njegova najveća mana. Iako sprženi Marčulionis, švercer Homičus i brka Kurtinaitis, naravno uz njegovo božanstvo Arvidasa lično, sve vreme govore o patriotskom žaru i želji da se oslobode sovjetske okupacije, nabrajujući koliko im je rođaka imalo neodložna posla u Sibiru, u samom postupku odmotavanja njihove nacionalne priče nema ama baš ničeg litvanskog, već se strogo vodilo računa o preslikavanju amerikanizovanih „brdo-talking-heads“ standarda dokumentarističkog filma koji će se uklapati u zvaničnu zapadnu istoriju tog perioda, sa čijom pojednostavljenošću i krvavim ishodima nekoliko hiljada kilometara južnije neki među nama nikada neće moći da se slože. S druge strane, baš zbog te svoje jasne usmerenosti, The Other Dream Team je poštenije ostvarenje od patetičnog nivelisanja viđenog u Once Brothers.

Na ovaj ideološki pravac nadovezuje se i štrčeća, veštački umetnuta priča o Jonasu Valančiunasu, čija NBA karijera služi kao pokazatelj koliko su se vremena promenila od perioda sovjetske birokrature, no ovaj dodatni, osetno manji hamburger ne pojačava ukus litvanskog big meka. Imajući u vidu svima poznata događanja iz 1995, Litvancima se ni u ludilu ne može oduzeti respekt za igračku klasu, ali naklonost prema njima je već malo teže locirati, bar sa ove strane Drine. U tom smislu, ovaj film ne menja puno po tom pitanju, ali je bez obzira na to zanimljivo gledalačko iskustvo i obavezna lektira za svakog košarkaškog fanatika.

 

Gascoigne – Jane Preston (ENG, 2015)

 

gazza2

 

Čovek čije se ime, kod nas godinama pogrešno izgovarano „Gaskonj“, vezuje za najveće skorije uspehe reprezentacije kolevke fudbala, polufinala na SP u Italiji ’90 odnosno na domaćem terenu šest godina kasnije, kada su ih u oba navrata Panceri na najbolniji način, nakon penal lutrije, poslali kući, dobar je primer magije najvažnije sporedne stvari na svetu i njene moći da opije duhove milionskih masa. Rediteljka Jane Preston uspela je da uhvati Paulovu dečiju auru i priredi vanredan gledalački užitak.

Ovaj film je kao život – ne možete da zaustavite gromoglasan smeh dok vam gotovo istovremeno lipte suze izdajnice kad sudbina zaboravi za milos’. Razlog zbog čega svaki prijatelj fudbala koji drži do sebe obožava Gazzu je što se unutar tog zdepastog tela kome je bilo nemoguće oteti loptu krije jedno krhko ljudsko biće, ni po čemu različito od onih koji sa strane učestvuju u fudbalskim svetkovinama. Pasija je identična, i druga je strana nemogućnosti da se ostane pribran u ambijentu neviđene slave koja je vodila u alkoholizam i narkomaniju. S tim u vezi, verovatno najsmešnija u moru suludih priča kojih se, uvek spreman za šalu na jeziku, Paul ovom prilikom priseća je susret sa Sevillom u kojoj je tada igrao El Pibe Maradona. „Malo sam popio, pojma nemam kako ću na konferenciju za štampu“, dobacuje na terenu Gazza Dijegu. „Ćuti, i ja sam“, odgovara mu najbolji fudbaler svih vremena.

Sa ove vremenske distance, jasno je da je Gazza bio pionir monetarne globalizacije savremenog fudbala, i da je u svoj toj neprestanoj pažnji lešinarskih medija (između ostalog, Gascoigne je bio žrtva neviđenog prisluškivačkog skandala koji je pre neku godinu potresao Ostrvo), milionskim ugovorima (priče iz Totenhema, Lacija i Glazgov Rendžersa kao da se utrkuju u ludilu) i maleroznim povredama bio žrtva, plaćajući punu cenu transformativne tranzicije koja je utrla put hiljadama klinaca da danas zarađuju basnoslovne pare terajući loptu u protivnički gol. Da je za njegov fenomen ipak najzaslužnija njegova veština svedoče i samo tri sagovornika, ali kakva: Žoze Murinjo kaže da je Paul, a ne on „The Special One“, klupski i reprezentativni saigrač, čovek koji nikada nije dobio žuti karton Gari Lineker i igrač koji od svih trenutno aktivnih gaji njegov „no bullshit“ stil igre – Vejn Runi, koji je kao tinejdžer u Evertonu imao prilike da upozna Gaskojna na zalasku karijere. Ushićenje u njegovim očima dok priča o časti da uči od žive legende nemoguće je sakriti.

Isprva se čini da je mogao da se probere još neki poznavalac da rekne koju o njegovim igračkim, ljudskim i ludičkim kvalitetima, ali vremenom intimistički postupak Prestonove postaje tačno pogođena mera, dobijajući svoje logično finale pošto se junaku svog divnog filma zahvali za saradnju, a on joj dečački odgovori „Thank you“.

Thank You, Gazza.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •