Biblioteka “Sainte-Genevieve”, Francuska

Kakva ironija – upravo zato što nam je sve dostupno, što smo pretrpani podacima sa svih strana, teško da ćemo dobiti valjanu informaciju

Milja Lukić

Od početka ove školske godine, s otpuštanjima u prosveti „solidarisao se” i nenastavni kadar, tako da su i školske biblioteke obuhvaćene. Za one koji gledaju sa strane, to je sasvim normalna, čak poželjna mera: u školama su „bibliotekari” tehnološki viškovi (kad ne znaš šta ćeš s nekim, a ti ga lepo prebaci u biblioteku); tamo se ionako ništa ne radi – sediš, izdaješ knjige i eventualno si u stresu ako knjige nisu dobro poređane ili vraćene na vreme. Bibliotekari su i nastavnici fizičkog, OTO-a, hemičari… Moraju ljudi nekako da se udome, a biblioteka je jedino, ma idealno mesto.

Takođe, zagovornici „elektronskog progresa” (naravno, ne svi) na bilo šta štampano gledaju s nipodaštavanjem i njima su knjige relikvije prošlosti. Stvarno, zašto prljati ruke prevrtanjem stranica nekih starih knjižurina kad sve lepo može da se pronađe na netu? Ovo je 21. vek, kažu oni.

 

Predsednička biblioteka u Moskvi

Predsednička biblioteka u Moskvi

 

Ovde se već susrećemo s prvim, informatičkim „problemom”. Činjenica je da na netu možete da pronađete – sve. Bukvalno. Možda je upravo u tome problem. Kad vam je sve dostupno, nema nikakve selekcije (uzgred, sortiranje je samo po ključnim rečima, a pitanje je da li su baš sve ključne reči – prave) i istu važnost dobijaju i neproverene i proverene informacije, i relevantni i trač-izvori. Kakva ironija – upravo zato što nam je sve dostupno, što smo pretrpani podacima sa svih strana, teško da ćemo dobiti valjanu informaciju. Starijima, iskusnijima, obrazovanijima, obaveštenijima je lakše da se snađu u toj šumi informacija i sami naprave listu prioriteta, mogu mnogo bolje da filtriraju ono što čitaju i izvuku srž. Da li je to dovoljno, da li se treba samo na „obrazovanost” osloniti? „Biti informisan” nije jednako „imati znanje”, to je kvaka.

Upravo u obrazovanju i jeste čvorišna tačka, u kojoj su i izvorište i posledice, u kojoj se prelamaju htenja i postignuća, i koja tačno pokazuje gde smo trenutno. Da li biblioteka pomaže obrazovanju ili nam je za korišćenje biblioteke potrebno obrazovanje? Nešto poput dileme šta je starije – koka ili jaje. Biblioteke su nastale iz potrebe da se sve znanje sačuva na jednom mestu, još od vremena pre nove ere. I biblioteke traju do danas. Uopšte nije bitno da li bibliotečki inventar čine kamene ploče, glinene pločice, papirusi, knjige, video ili audio zapisi ili kompjuteri; kao što nije bitno da li ih zbog toga što nemaju samo knjige zovete medijatekama. Princip je isti, ostalo su nijanse. Oni koji biblioteke zamišljaju samo kao police s knjigama, pojma nemaju šta je suština postojanja biblioteke. Naravno da je kompjuter poželjan – ovo je 21. vek, kažemo i mi koji smatramo da su biblioteke neophodne.

 

Javna biblioteka u Njujorku

Javna biblioteka u Njujorku

 

Sad bi neko pitao zašto je neophodno da komp bude u biblioteci, a ne kod kuće. Bitno je zato što u biblioteci postoji i – bibliotekar. Vrlo važna osoba za obrazovanje, pogotovo za bazično, osnovnoškolsko. U nekim slučajevima bitnija i od profesora. Da bi bibliotekar bio pravi bibliotekar, mora da bude dispečer informacija, načitan (načitan!), poseduje opštu kulturu, informisan, ljubazan, pomalo i psiholog, voljan da razgovara i „kopa” ne bi li pronašao pravu duhovnu hranu onome s kim priča. I da, možda i najvažnije, mora da stvori atmosferu „srca” škole, da organizuje tribine, javne časove, radionice, dovodi autore knjiga, da podstiče na čitanje (i s kompa, ne samo iz knjiga)… U ovo se baš i ne uklapa neki prosečan nastavnik fizičkog.

Bibliotekari nikad nisu bili potrebniji, upravo zbog tehnološkog napretka. Ko to ne razume, misli da ni obrazovanje nije važno. Ostaje nam jurnjava za ocenama, diplomama; znanje i razumevanje postaju čist višak. Strepim da će u dogledno vreme na red doći otpuštanje bibliotekara i na fakultetima, a onda sledi i ukidanje biblioteka. Sve što smo mogli da uradimo pogrešno, nismo propustili. I to smo odradili kao da se borimo za zlatnu medalju.

 

Poruke dece posle radionice u biblioteci OŠ Drinka Pavlović

Poruke dece posle jedne od radionica u biblioteci OŠ Drinka Pavlović, Beograd

 

Škole koje imaju do 24 odeljenja, po novom Pravilniku imaju pravo na jednog bibliotekara s polovinom radnog vremena. Da li će dolaziti svaki dan i raditi pola radnog vremena, odnosno četvrtinu dana, ili će dolaziti samo u određene dane da radi s punim radnim vremenom? Kako god, školska biblioteka više nije otvorena koliko i škola, postala je nedostupna. Kad su u Americi krajem osamdesetih počeli da zatvaraju javne biblioteke, mnogi su rekli kako je to „početak kraja slobode i jednakih prava za sve”. Besplatan pristup biblioteci omogućavao je obrazovanje i onima koji nisu obuhvaćeni institucijama, a dodatno i onima koji su „u sistemu”. To je bila mogućnost da se dosegne „nemoguće”. Mi to radimo još bolje od Amerikanaca, temeljnije – ukidamo bazu. Deco, nek vam roditelji kupe knjige, a i to ne moraju ako kod kuće imate računar, snalazite se sami. Bićete informisani i te kako, i lakše ćete prepisivati, potrebna su vam samo dva klika, jedan copy drugi paste, i tako možete i da doktorirate. Nema veze što misli nisu vaše, vaš je rad, lepo ste se potpisali. Niste preradili niti jednu jedinu informaciju, ostala je sirov podatak u vašoj glavi, sinteza se sastoji u tome da vredno sakupljate sve do čega dođete bez ikakve prerade. Niste imali s kim da pričate, da istražujete, analizirate, niste imali nikoga da vas uputi… Biblioteka ne radi.

Krajem devedesetih, u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, bibliotekarka se spremala za penziju i pričala o tome s tetkicom, na šta joj je tetkica rekla: „Mogla bih ja da preuzmem tvoj posao. Toliko sam puta čistila biblioteku, tačno znam gde svaka knjiga stoji.” Otprilike tako nekako će nam i biti.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •