pasulj

Sećam se odrastanja sedamdesetih godina, polaska u osnovnu školu. Doma, porodice… To vezujem za hranu, za ukuse i mirise tih godina

Radica Milovanović

Tada smo skoro svi isto jeli, ručalo se u određeno vreme jer su roditelji radili od 7-15, pa je moglo. Na stolu se obicno pušila neka čorba, pasulj, kupus, krompir paprikaš, beli hleb, jedini koji se mogao kupiti, mnogo salate. Sedali smo svi za sto i jeli to vodeno skuvano jelo sa vegetom. Meso je nekako bilo rezervisano za nedelju,  tada je, kao, bolji ručak. Od slatkog smo jeli šnenokle, pite s višnjama i jabukama, makovnjače…odrasli su pili C kafu. Nekako je svega bilo, skromno, ali svega.

Automobili – fiće, bube, kečevi…Odlazak na letovanja, svi isti kao mi tada u đačkim plavim keceljicama.

Osamdesete su za mene najlepše godine, mlada, luda, srednja škola, frajeri, diskoteke… Sve što je imalo veze sa kućom i porodicom je tada bilo dosadno. Sećam se da smo brat i ja jeli neke silne sendviče, sa alpskim salamama i majonezima, a sve što mama skuva tada je bilo bljak. Čekalo nas je društvo i ulica, ko još da jede čorbice i kisele kupuse…

Htela sam galantno i bezobrazno da preskočim devedesete, a onda shvatih da smo tada svi bili najsličniji. Svi u istom sosu, i da si hteo da kupiš i da si imao čime, nisi imao šta. Nikad više testa ne pojedosmo i embargo kolača! A kada su nam bombe sipali za vrat, tada smo zaista i jedino svi bili isti. Mislim na nas koji smo ostali pod ovim nebom. Sećam se noći kada je cela Srbija ostala bez struje, jeziv pogled na crnilo koje se prostiralo, jeziva tišina, vazdušna opasnost i huk motora aviona.

Moram sebično da se osvrnem i setim da sam imala meni romantičan trenutak u tom „neponovilo se“ vremenu. Tada, drago biće i ja smo otišli na pijacu, proleće beše. Rešismo da se iživljavamo i kupimo prve jagode. Oglasiše se sirene, vazdušna opasnost, poče neka kišica, mi trk kući, da peremo i jedemo jagode. Onako stojeći u kuhinji i vadeći ih iz kese, pod mlaz vode pa u usta. Bože, čini mi se da nikad nisam jela lepše jagode!

A što smo roštiljali tih dana! Zbog redovnih nestanaka struje, svi su vadili sve iz zamrzivača i spremali da ne propadne. Jeli smo sve ono što nismo unazad skoro deceniju. Ako nas i pogode, bar smo svi bili siti i to pošteno!

Dođe novi milenijum promene za koji smo se svi šerpama, pištaljkama i šetnjama borili. Dobismo uvozne stvari, jedosmo losose, škampe, kavijare, masline, osamnaest vrsta hleba, nutricioniste, homeopate, mobilne telefone, kompjutere… Sve na dlanu i radno vreme od 9-17. Kad da se okupe porodice, kad da se kuva? Ima da se kupe gotova jela i od prepelice jaja ako `oćeš. Svega ima da ga nema. Ulice zakrčene automobilima kojima ne znam nazive, silni džipovi, puntovi, muntovi, duntovi… Hrane i pića koliko hoćeš i koje hoćeš. A gde nestadosmo mi? Sve ređe pričam s ljudima, sve više s kompjuterom. Nema se vremena, obaveze, asocijalnost cveta, širi se, miriše.
Mislim jedemo mi, neki, jos uvek đuveče, grašak, podvarke… Mirišemo na zapršku, uštipke i neka mladima nepoznata i bljak vremena koja nisu kul.

Pevale su se onda pesme. Vasilija Radojčić, Cune, Tozovac, Miroslav Ilić – to i danas mogu da čujem, onda kao klinka nisam. Dođoše Marinko RoTkvić, Nada Topčagić..I to može da prođe. Ali ovo sada sa svom ovom tehnikom, obiljem hrane, pića, nema mere, smisla, ukusa…bezukusne Biki, Siki, Jane, Šane, Cuce, Buce, Muce i ostale ce.
Zar nije trebalo da bude bolje, kvalitetnije? Zašto se promoviše nekultura i agresivnost, a ne kultura? Zašto se beži od porodice, ognjišta, zatvara u kompjuter i priču sa ekranom? Zašto se beži od običnosti? Pasulja sa rebarcima i lučenim paprikama?

Kao da je skromnost mana. Ko to plasira, kako dođe do toga, a nismo se ni okrenuli pošteno? Ko nas zgrabi za vrat i uguši u nama sve što je bilo sveto? Evropa? Ne umem da se nosim sa ovim vremenom, svaki dan se šokiram i ništa mi nije jasno.

Pa odem kući i pristavim šerpu da skuvam čorbu… Da mi nešto zamiriše na skromnost, da se osetim spokojnom.

Podeli s drugima