uechi

(Za sada) jedini crni pojas u Slovopresovim redovima uvodi nas u osnove okinavljanskog karate-doa

Nina Dimitrijević Marković

Stara indijska legenda kaže da je nekada davno, pre pet hiljada godina, živeo bogat i okrutan princ koji je šetajući se šumom da bi odagnao dosadu, pratio kretanje raznih životinja i posmatarao ih kako se bore za plen. Gledao je kako tigar ubija svoju žrtvu, kako zmija napada, kako se bore ptice u šumi. Kasnije je te pokrete oponašao i zaključio da se sve to može uspešno upotrebiti i u borbi čovek na čoveka, što je i učinio.

Da bi se ovaj oblik vežbanja dalje razvijao na Istoku, bilo je potrebno da dobije na duhovnosti i religioznosti. Nalazi svoj dom u manastirima, gde se pokreti sintetišu, čime se stvaraju svojevrsne pokretne meditacije. Uvežbavajući novu veštinu, kaluđeri dolaze do zaključaka o postizanju neverovatne moći pri spajanju svog duha sa telom i čuvaju stečena znanja kao najveću dragocenost, prenoseći ih zaslužnim učenicima. Ovaj oblik veštine jedini je ispravan put koji je u skladu sa prirodom, ali se današnjim načinom zivota unutrašnja manifestacija potpuno izgubila, stvarajući nove načine borenja. Mi ćemo se još malo zadržati na ovim praoblicima karatea, koji je uporedo sa fizičkom snagom, spretnošću i izdržljivošću, poprimao i čuvao metode raznih filozofskih pravaca i religioznih učenja, doživljavajući najveći procvat u okvirima budizma u Kini.

Najpoznatiji je manastir Shao-Lin, u kojem je razvijeno pet metoda veštine borenja, zasnovanih na formama kretanja pet životinja. To su:

  • Zmaj – mitološka životinja kojoj se pripisuje nepredvidljivost u kretanju
  • Tigar – čvrste udarne površine ruku i nogu, skokovi, čvrsti hvatovi, snaga
  • Leopard – slično tigru, ali je akcenat na skokovima i brzini
  • Ždral – mekota i elegancija pokreta, kružni blokovi, gipkost
  • Zmija – brzina pravolinijskog napada, karakteristična za kineske veštine, udarna površina su vrhovi prstiju

Nina demonstrira svoju veštinu od 1:17

Ovaj način borenja zadržao se kasnije kao osnova u školama „kineskog boksa“ i okinavljanskog karatea, kojeg sam i sama deo. Kažu stariji, a ja im verujem, da kada se jednom nađeš na tom putu (karate-do), sa njega ne možeš  otići. Karate veština ne ogleda se samo u fizičkoj borbi prsa u prsa, već se može primeniti u bilo kojoj životnoj situaciji. Često se dešava da u vremenu učenja mislimo da znamo i ono što ne znamo, što se vrlo lako pokaže u svom ružnom obliku. Malo znanja je uvek opasno i zato se veština borenja veoma dugo držala u tajnosti. „Kao što ogledalo pokazuje sliku bez lažnog predstavljanja ili tiha dolina eho zvuka, tako onaj ko je u srži ove umetnosti, ostaje prazan, očišćen od sebičnosti, grešnih misli i zlobe. Na taj način karate-ka poprima osnovni oblik univerzuma – prazninu..“ Kara-te ( prazna šaka). 

Danas najrasprostranjenija škola karatea na Okinavi je Uechi-ryu, koju je iz Kine „uvezao“ ne-Kinez Kanbun Uechi u XIX veku. Kako to obično biva, našavši se na tlu Kine nabasao je na ovu veštinu koju je prvo krišom učio jer mu zbog porekla nije bilo dozvoljeno da vežba. Zahvaljujući upornosti, dobio je na snazi i brzini, vežbajući sam pokrete u tajnosti. Znao je satima da ponavlja vežbe okrenut ka zidu. Nakon tri godine dozvoljeno mu je da počne legalno da vežba. (U filmu Karate kid pokušano je da se prikaže to uvežbavanje pokreta kod farbanja ograde ili pri pranju kola, kao i „Ždralov skok“ u vodi sa stuba). Kasnije je otvorio i svoju školu, ali je prethodno morao da izađe kao pobednik iz svih sukoba, tuča i svađa.

Napravljen je presedan kad je jedan Okinavljanin otvorio svoju borilačku školu u Kini. Potom se vratio na Okinavu, gde je svoju veštinu nazvao Pwangai Noon („pola tvrdo pola meko“) i razvio je u najuspešniji sistem borenja. Ono sto je najjača karika u ovoj veštini je Sanchin kata, meditacija u pokretu, gde uz sistem disanja i uvežbavanje pokreta, telo postiže neverovatnu snagu i brzinu. Ova škola se razlikuje od drugih okinavljanskih škola i nakon njegove smrti je nazvana Uechi ryu u njegovu čast. Danas predstavlja najrazvijeniju okinavljansku karate školu, rasprostranjenu po celom svetu. Zadržan je tradicionalan način sprovođenja treninga, metode, a sačuvan je duh koji na Istoku borilačku vestinu vidi kao sastavni deo života i karaktera čoveka.

Jednom godišnje se u okviru organizacije Uechi–ryu skole na Okinavi održava Otvoreno prvenstvo za sve stilove, gde su skoro uvek među najboljima učenici ove škole. Karakteristično je da je suđenje u skladu sa tradicijom i da nema mnogo sličnosti sa sportskim borbama. Uechi-ryu majstori smatraju da u borbi moraš biti spreman i da primiš udarac, a da ti to ne poremeti koncentraciju i duh, pa su metode, tzv. Chuan Fa, zasnovane na izvanrednoj psihičkoj i fizičkoj kondiciji tela koje se trenira do maksimuma izdržljivosti. “Ako si stvarno majstor na putu borilačke veštine, iznutra ti dolazi snaga, reaguješ prirodno, postaješ svestan ritma događaja, suočavaš se sa protivnikom koji ne mora uvek da bude samo čovek i preuzimaš inicijativu.” To jeste put praznine Kara-tea.

Podeli s drugima