Omiljene muzikalne Ž.E.N.E.

Nedavno sam tvitovao kako su (svega) tri (u redu, četiri) vrhunska albuma izašla u istoriji muzike: Fever Ray, The Fool (i istoimeni Warpaint) i Shaking the Habitual, i dopisao da ne moram ni da naglašavam da je u njihovom stvaranju učestvovao samo jedan muškarac, Kerinin brat Ulof Drejer, koji nikako nije mačo

Petar Cvetković, šugejz feminista

Onda je, nevezano za tvitove, M. N. predložio da napišem nešto za Slovopres, a na moje pitanje o čemu da pišem, sugerisao je da tekst bude o ženama, jer me one inspirišu. Tačno, nebrojeno puta sam se odao.

U poslednjih sedam godina inspirisale su me, pre svih, članice četvorke Warpaint, Kerin Drejer Anderson i Nika Roza Danilova (Zola Jesus), a onda i Ognjenka Lakićević (Autopark) i Una Gašić (Bitipatibi), Čen Maršal (Cat Power), sestre Koko i Rozi (prema kojima sam krstio svoje nekadašnje psiće, jer Koko može proći i kao muško ime, a i ne mora, androgini smo), devojke na pokretnoj traci zvanoj Nouvelle Vague (uređivao sam studentski radio, što mi je dugo bio izgovor za navodni kompromis koji sam pravio s NV), Soap&Skin Anja, nežnija polovina bračnog para Low, Houp Sendoval, Suki Evers i, hajde, on iz Mazzy Star, En Brun, mila pratnja Strej doga na nastupu skautkinje Niblet, te deadpan sopran kojim se Trikiju peva Nothing’s Changed. I, kad smo već stigli u prošlu godinu, stignimo i u ovu: Marisa Nadler, En(i) Klark i Liki Li. I, naravno, (Lana del) Džej. I lepša polovina razvedenog para Handsome Furs, Aleksi Peri (valjda tako)…

Očito među dvadeset najslušanijih u poslednjoj sedmoletki dominiraju žene. Kad im se doda i E. Hegarti…

SoKo

„Ali kad sam došla kući, našla sam još jedan poklon. Od Kšištofa. Mora da ga je ostavio iznad kamina pre nego što je otišao. Baš je sladak. Bio je to CD na kom neki čovek koji se zove Entoni tužno peva o tome kako bi želeo da bude žena. Već sam ga nekoliko puta preslušala, i slušam ga i sad dok ovo pišem, i baš je moćno, čežnja na visokom nivou i, mada njegovi problemi nisu kao moji, ipak mi na neki način pomaže, u pitanju je bol, i to mi je dovoljno, svaki bol se može iskoristiti. Kšištof po ceo dan lepi pločice i katolik je, ali nije od juče.“

Ponovo čitam Mulej Erlenda Lua, nimalo ne čudi što neke od svojih najuspelijih redova ispisuje kao Julija.

„Entonijeva čežnja za tim da postane žena kod mene postaje čežnja za smrću. Rečenice koje peva za mene imaju drugačije značenje. Kao da moj mozak zanemaruje pravu radnju pesama i preračunava je u neku drugu valutu. Toliko čežnje u jednom pravcu postaje jednako mnogo čežnje u jednom drugom pravcu. Čežnja se konvertuje, kao kompjuterski fajl. Ništa ne nestaje. Samo se menja predznak. Količina čežnje ostaje nepromenjena.“

Ne čeznem da postanem žena. Prema svemu bitnom već jesam. Većina nabrojanih i mnoge druge žene ne privlače me samo muzički. Tome nesumnjivo doprinosi i surova statistika da sam veći deo odabranog intervala proveo sam. Mada, išao sam na koncerte žena i u paru, nije da nisam. I nisam krio naklonost. Možda se tu krije odgonetka što sam više sam nego što nisam. Mislim da je ženski doživljaj muzike iskreniji. Nema toliko kolekcionarki jer kolekcionarstvo ionako podrazumeva ubrajanje nečega samo da bi bila celina. O bavljenju muzikom da i ne pričamo. Žene se ne bave muzikom zbog žena. Manje ih je, ali su odabrane. Vidimo se na zagrebačkoj Planning2rock, ona sigurno vrednuje Daphne Oram kao moja majka.