how

 

Posle prepiske sa piscem Daveom Eggersom, Byrne se odlučio da napiše nešto što neće da bude „aging rocker bio“. I tako pisanje i muzika preživljavaju zajedničke trenutke

Dario Stajić

„Some records (…most Oasis albums and Californification by the RHCP) were made so artificially loud that through the music seemed amazing on the first listen (it was louder, and more consistently louder, than anything else)“ (strana 123)

Slažem se s onim što powerty tvrdi: „oduvek sam više voleo da čitam o muzici nego da je slušam“. Pa i kad je u pitanju David Byrne, ko-autor masterpisa: „My Life in the Bush of Ghosts“ iz 1981, zajedno sa Brianom Enoom.

Bez neke pre-terano-pre-ozbiljne namere. Da se jeftino okupa u memoarističkom moru sećanja, recimo. Byrne istovremeno roni kroz naučne i literarne opuse Josepha Campbella, Alana Lomaxa, Alexa Rossa, Johna Cagea, Dana Levitina, Olivera Sacksa i više od 40 godina vlastite prakse i karijere: u vazduhu i na točkovima. Turnejama, snimanjima, promocijama, kolaboracijama, naime. Ocean of sound, naime.

Kad je prvi put svirao sa svojim Talking Headsima u Nashvilleu, bili su najavljeni: „Punk rock comes to Nashville! For the first, and probably the last time!“ U knjizi se nalazi i rukom iscrtan plan legendarnog kluba CBGB. I mnogo toga drugoga.

I da „We’re all Africans“. Nekako, nije važno samo to čije si koncerte u životu odgledao, nego i gde se to desilo. „Poor Susan Boyle; I can identify.“

I kao što kaže, novac i budžet, najograničavajuci su faktori u performansu. Za vreme solo turneje za album Rei Momo, krajem osamdesetih, skupilo se ipak dovoljno love i za plesačice i plesače. Koreograf  Noemi smislila je par veoma jednostavnih „pravila“:

  1. Improvizuj pokrete uz muziku, dok ne dođeš do fraze u osam koraka. (u plesu, fraza je kratka serija koraka koji se mogu ponavljati.)
  2. Kad pronađeš frazu koja ti se dopada, loop (ponavljaj) je.
  3. Ako vidiš kod nekoga jaču frazu, iskopiraj je.
  4. Kada svako ponavlja istu frazu, zadatak je gotov.“

 

Neke od tvrdnji, u međuvremenu su postale postulati od kojih se veoma retko odstupa. Analogna i digitalna tehnologija oblikuju muziku, koja je po svoj prilici, danas postala konkretnija i ekstremnija nego ikada. Ali opet ne ekstremnija nego što će sutra da bude. (Tako je!)

Talking Heads, u mobilnom studiju „Record Plant Remote“, snimili su neke od najboljih pesama: „Life During Wartime“ i „Dancing for Money“.

Za neki pop i dalje je važno poreklo i to odakle dolazi. New Orleans funk Metersa, nosi u sebi neizbrisive klice Kube, Haitija i izbegličke tuge. Brazilac Tom Ze u „Something Ain’t Right“ kombinuje groove sa ijexa ritmovima koje na zvonima i praporcima izvode face iz Candomblea, Afro regiona njegove otadžbine.

Ko pročita knjigu, naići će i na pregled raznih biznis modela za produkciju i plasman muzike. Licenciranje, promocija i sl. I mnogo toga drugoga. Konkretna muzika. I konkretna tišina.

UNESCO rezolucija iz 1969 garantuje ljudima i pravo na tišinu. Neprekidna muzika.

Buddha Machine, mali „music player“ koristi slučajne algoritme da bi u kratkim serijama generisao beskonačne i neponovljive melodije.

Između tišine i melodije, kao i uvek, nalazi se čovek koji pokušava da odgonetne jednu od večnih misterija: „Kako funkcioniše muzika?“. Šta je melodija, a šta nije?

Facit: Byrne piše onako kako svira i peva. Zanimljivo i sofistikovano. Pitchfork kaže, da u kolaboracijama i saradnjima nije probirljiv. Za: „a bug of Doritos“.

I tako pisanje i muzika preživljavaju zajedničke trenutke.Bratstvo i jedinstvo u „roamingu“.

Podeli s drugima