linklater

Film je život (sa ili bez dosadnih trenutaka)

Slobodan Vujanović

Richard Linklater (LINK-lay-tur, Vujanoviću!) je ovim filmom ušao u Klub mojih NAJomiljenijih reditelja. Before trilogija dovela ga je pred vrata gde je strpljivo čekao (i odvraćao me filmovima tipa Bernie), ali Boyhood je film impozantan po svim kriterijumima koje sam ja voljan da nametnem svakom filmu.
Ideja je, kako sam Linklater kaže, bila vrlo jednostavna- ispratiti odrastanje jednog dečaka.
Realizacija je bila komplikovana.
Dečak Mason (igra ga Ellar Coltrane), kastovan je kad je imao samo sedam godina. U isto vreme kastovana je i njegova „sestra“, koju je igrala Linklaterova ćerka Lorelei, zatim njegova „mama“ (Patricia Arquette) i Linklaterov verni saborac, Ethan Hawke, kao „tata“.
A potom se „porodica“ nalazila svake godine tokom narednih DVANAEST godina na po tri dana godišnje da snimi Ellara i novu „epizodu“ iz njegovog odrastanja.
Linklater nije znao da li će uspeti da snimi film. Kladio se na dečaka koga je tek nešto malo upoznao kada je ovaj imao, kao što rekoh, samo sedam godina i ostalo mu je da se nada da će ovaj biti zanimljiv i kad malo poraste i kad još malo poraste… Kao i da će svi ostali biti živi i zdravi i inspirisani svih tih godina. Uključujući i njega. Možemo da budemo bezobrazni koliko hoćemo, ali taj momenat u nastajanju ovog filma ne možemo da izuzmemo iz sagledavanja njegove vrednosti.
Ipak, najveća vrednost ovog filma, koja proističe iz prethodno rečenog, jeste trijumf (onog Hitchcockovog) života nad (onim Hitchcockovim) filmom. Boyhood su slike iz života, bitni i (ne)bitni trenuci iz života jednog dečaka čiji su se roditelji razveli dok je bio još manji, i koji se potom seli iz velikog grada u neko teksaško mestašce, koji gradi odnos sa ocem koga viđa dvaput mesečno i „na raspustima“, a tu su negde i njegova starija sestra i majka, sa svojim „odrastanjima“. Ovo je „veliki američki film“ u svakom smislu te sintagme, a najveći zbog toga što „filmizuje“ (prema „romantizuje“) najiskreniji i najameričkiji period „toka života u Americi“, onaj u kome nastaju prvi snovi koji odmah zatim bivaju surovo modifikovani realnošću. Jedino što Amerika pruža veliku mogućnost da se do kraja života oni, ipak, ostvare.
Kroz dekadu koja je usledila nakon „velikog reseta“ Amerike (9/11), što se nekako slučajno namestilo, Linklater priča o „novomilenijcima“ (što se nekako zgodno namestilo) i pravi portret jedne generacije koja je voljna da prihvati i razume svoje roditelje, pre svega. Koja je voljna da se bori za svoja prava i da pogleda istini u oči. Iako je njegova ćerka par godina starija od Masona, ne mogu da odbacim pomisao da je čitav film neka vrsta portreta, ali i podstreka njoj i njenoj generaciji. Baš kao što je onaj (sada već famozni) butleg „Black Album“ Beatlesa, koji Mason dobije od oca, zapravo poklon koji je Ethan Hawke napravio svojoj ćerci za rođendan, a onda je to Linklater ubacio u film.
U skoro tri sata Mason raste pred našim očima i to nikako ne može biti isto kao da ga je Fincher, recimo, reversed bendžaminbatonovao, jer ovde se film poklonio životu, a zahvaljujući Linklaterovom stilu („zajebi me sa tim nameštanjem svetla, ne snimam reklamu, nego film!“) život je dobio jako puno mesta. I na tome podjednako treba da zahvalimo Coltraneu koji je besprekoran u svom „postojanju“ tj odrastanju. Neka njegova privatna interesovanja (fotografija) zgodno su našla mesto u radnji, baš kao što je i njegova neobična pasivnost efektno začinila rutinu običnog i neminovnog.
Pre nego što zaključim da se radi o velikom filmu o malom detinjstvu, o roditeljstvu, rekao bih samo da je Linklaterova mala pokidala u sceni u kojoj svog mlađeg brata plaši izvođenjem i koreografijom za Oops I Did It Again.
Ovim filmom Linklater je primljen u moj partenon najvećih i najomiljenijih reditelja.
Jer ne tražim više od filma nego od života.
SELEKTAH: 10/ 10

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •