sebald

Intervjui autora „baedekera“ za putovanje dušama nedužnih. Reči kao klizanje po veoma „tankom ledu“

Dario Stajić

„Kad se spustimo/kao kroz rešeto, duh je fini pesak/koji poziva na igru“ – Reiner Kunze

„To znači da su Jean Paul i Kleist raspolagali s više jezika (reči), nego mi danas“

„Čak i u mom imenu želim da ugasim fašizam i koristim inicijale: W.G. Sebald stoji za Winfried Georg Sebald. Mrzim pranemačka imena i užasna mi je pomisao, da su pre svih Jevreji, na početku veka njihovoj deci takva imena davali da bi dokazali lojalnost Nemačkoj“

Dugogodišnji profesor novije nemačke literature u istočnoengleskom Norviču, Winfried Georg Sebald, ili kako mu je pasošu stajalo – W.G. Sebald – ostavio je iza sebe, kvantitativno skroman autorski opus. Kvalitativno, četiri knjige proze: „Vrtoglavica. Osećanja“, „Raseljenici“, „Prsteni Saturna“ i „Austerlitz“, bili su više nego dovoljni, da se pre iznenadne smrti (automobilska nesreća + infarkt) 2001, njegovo ime spominje u kontekstu kandidata za Nobelovu nagradu. Zasluženo. A znamo da je to u današnjem, politički korektnom računanju vremena, prilična retkost.

Listanje i čitanje podobno-nepodobnih-dvadeset razgovora.  Period od trideset godina. Na početku ove posthumno objavljene kolekcije, priča kreće od diskusije o delima Carla Sternheima i Karla Krausa, da bi se ubrzo posle, težište prebacilo iz naučne, u literarnu perspektivu – na stvaralački opus Sebalda. I to hronološkim redosledom. Sebald suvereno stoji iza onoga što je objavio na papiru i rekao sagovornicima. I sam način na koji se izražava, stil; konvergiraju iz intervjua u intervju; iako se partneri menjaju. I sve više, i više, izgovoreno, formom i misaono – podseća na ono što je u izvesnim i odgovarajućim trenucima zabeležio rukom.

Pisao 2-3 stranice dnevno. Od četvrtka do nedelje. Po 10 časova rada. Koristeći pauzu u radu na univerzitetu.

Već iz samih, precizno intoniranih podnaslova, naziru se niti koje se motaju i obmotavaju oko misli i motiva čoveka koji je veći deo života i karijere proveo na britanskom ostrvu. Dobrovoljno stranstvovanje. Fizičko i neprekidno udaljavanje od subjekta: identiteta, u jednom trenutku i posle dugo vremena, prebacuje ga (udaljavanje) u sami centar. Subjekta: identitet.

U i na delu, melanholičan, dokumentaristički, istrajan, precizan i mračan, u direktnom ophođenju prijatan i otvoren, Sebald nehotice gradi kult i misteriju oko svoje skromne ličnosti. Piše – zbog „slave i novca“. Bori se uzaludno. Protiv epiteta koji su mu nadenuli Amerikanci i Englezi: „dobri Nemac“.

Ne štedi se u oštrini s kojom se obračunava sa vlastitom prošlošću (rođen 1944) i prošlošću svojih sunarodnika – „prošlošću koja se trajno potiskuje“. Državom u čije temelje su ugrađeni milioni ljudskih leševa. Državom iskompleksiranom zato što je u prošlosti imala svega nekoliko kolonija. Očajem zbog posleratne sociološke „homogenosti“ stanovništva, OČIGLEDNO dostignutom, nacionalsocijalističkom ideološkom ZASLEPLJENOŠĆU.

U svojim rukotvorinama, poput Thomasa Bernharda, koristi „periskopsku perspektivu“ naspram vlastite autobiografije, odaje poštu Kafki, Robertu Walseru, Jean-u Ameryju… citira, deklamuje, fotografiše kamerom, rečima, dokumentuje i (nekad više, nekad manje, nekad i uglavnom – nikako) izmišlja.

U trajnom „strahu od melodramatičnog“, konstantno meri „težinu življenja“, prekriven „ogromnom mrežom satkanom od bola“ i konstatuje da „realizam ipak nije dovoljan“.Ponekad. U proputovanju. I u mestu.

Komično i u očajanju. Svet ostaje zabeležen u reči i fotografiji. Na internetu. Hartiji i ekranu. Pisci često vide i dalje i bolje od naučnika i političara.

Primer: Peter Handke.

Problem: niko ga ne razume. Ni oni što ga vole, ni oni što ga preziru. A tek oni koji nikad nisu čuli za njega.

Sebald je poklekao pod vlastitom snagom i težinom. Sudario se sa granicama ovozemaljskog. I postao nehotice: velikan jedne epohe.

Podeli s drugima