Markov bluz

Jašar je bar dobio sećanje, a ova dvojica, skitnica i sudbinar, sigurno još traže svoja prazna srca po punim džepovima sećanja

Radica Milovanović

Maare je bio gugl – svašta je znao. Tako široko obrazovanje retko se sreće. I tako zanimljiv sagovornik. Književnost, istorija, filosofija, sport, muzika, kuhinja… To nije bilo tek razmetanje erudicijom, već istinsko razumevanje. Pravio je sociološki presek društva kroz muziku koja se slušala u kafanama, na stadionima… I tačno je na osnovu toga znao na kom smo dnu ili vrhu. Bio mu je smešan „elitizam“ i nije propuštao priliku da se sprda u vezi s njim.

Kad je umro Dejvid Bouvi, nije bilo zida na FB bez statusa o očaju, skrhanosti, duševnom bolu… Neki pominjali i čovečanstvo (celo) sa crnim florom ili makar crnom trakom na reveru. Verujem da je bilo iskreno ožalošćenih, kao i za svakim pokojnikom za kojim najbliža rodbina i nekoliko intimnih prijatelja stravično pati. Ali ta količina duboke želje „ožalošćenih“ da pokažu koliko su očajni što su izgubili nekog „svog“, bila je tragikomična. Kod Maareta na zidu – ništa. Tek po neki ironičan komentar kao izjava saučešća. Komentar u vidu linka za neki narodnjački biser. Pogotovo kod onih koji „tu“ muziku ne slušaju, kojima je seljana… Ako je neko poznavao Bouvijevu muziku (i muziku uopšte), bio je Maare, a ako je neko poznavao Maareta koji voli da provocira – znao je šta takvi komentari znače.

Šemsa, Jašar, Savo Radusinović, Šikica, Anica Milenković… Njihove pesme i inače su bile „aktuelne”, ali tih dana pogotovo. Ko hoće da ih kritikuje, mora da ih poznaje. I uvek, baš uvek, „ako o nečemu hoćeš da pričaš, bilo pozitivno bilo negativno, možeš jedino ako si temu proučila”. Dakle, slušaj Jašara da bi mogao da proceniš da li je „šit” zato što ne valja ili samo zato što se zove Jašar a ne Dejvid, ili zato što se preziva Ahmedovski a ne Bouvi.

Radnik ili automehaničar crnih prstiju mogu da vole istu pesmu kao i elita, ali „elita” će se odmah ograditi – ne slušaju oni seljanu, ono što vole radnici i automehaničari. Dakle – Jašar kao terapija, triput na dan, može i pre i posle jela, svejedno.

Sprdao se Maare i sa mnom – kako sam rokerka, ovo-ono, a ne znam pelcer muzike, naše „dvojke“. I „pakovao” me je redovno s tom, za mene, seljana muzikom. Slušala sam je. Maare mi je rekao da to radim. Dao mi je odavno domaći zadatak, da u iskrenim narodnjačkim pesmama o ljubavi „pronađem bluz“. Volela bih da zna da ipak ne volim tu vrstu muzike, ali to mogu da kažem sad, kad sam je proučila. I kad sam naučila lekciju.

Napisao mi je:

Realno mislim da si prava za analizu „šmekerskih“ pesama – *Jašar; Jednoj ženi za sećanje dugo, *Savo Radusinović: Nemoj nikad skitnicu da ljubiš, *Sinan Sakić: Sudbina me na put šalje. Može i Tozovac, ta je odlična.

Jašar Ahmedovski – Jednoj ženi za sećanje dugo

Kako sam shvatila, ta žena se pojavila niotkuda. Proveli su jednu noć zajedno i ona je morala da ide dalje. Gde je otišla, što nije ostala, to sam bog zna. Ni ime joj siroma‘ nije znao, ali mu je ona tražila nešto za sećanje. On siromašan, nemade ništa drugo, i dade joj svoju sliku za sećanje dugo. Aj’ sad ti znaj, da li je ona tu sliku odmah negde fiknula, i otišla kod sledećeg da prespava. Ovaj kuka. Ljubila ga kao niko, pamti njena milovanja, i u njoj je našao ono što je oduvek želeo. I odmah je zavoleo. Kako, bre? Jedna noć, i on je voli i još piše posvetu da ga pamti. Mislim da je i on svestan da je ona možda i neka nemoralna žena, da to radi sa svakim, al’ opet on sve to nosi u svom srcu. Može biti da sam surova, a opet, cmizdrila sam na Okruge mostova Medison, i na ljubav koja je trajala samo četiri dana, a ostala je u srcu čitav život. Verovatno je tako i s Jašarom. Voleo je neznanku, jednu noć, i pamti je i dalje. I to je verovatno ljubav, ona koju mnogi ne dožive, ni tu jednu noć, i provedu život ne spoznavši taj osećaj. Onda je on srećan čovek.

Savo Radusinović – Nemoj nikad skitnicu da ljubiš

Ovo mu dođe kao pesma upozorenja. On joj govori da ga ne voli, jer on mora uvek da skita. Ne može ga vezati sa sebe, jer je navikao da luta. On toj, tadašnjoj, kaže da on traži pravu ljubav, i zato ide uvek dalje. A gde je ta ljubav, nemamo pojma. Njega drži ta potraga. I fer je, što ne laže tu s kojom je, lepo joj kaže da ga ne može vezati, i da će ići, dok ona još nije zaljubljena žena. Znači, i ovde je bila neka kratka priča, seks, ovo, ono, ali to je sve. Neće da se oženi, neće decu da joj pravi i pošteno odlazi. I lepo joj kaže da posle njega srećna bude, nađe nekog poštenog čoveka da se uda, da s njim ne bi patila. Mi žene obožavamo ovakve, pa se sve nadamo da će ostati. Da će se, i ako ode da luta, vratiti. Ali jok. Ovaj je skitnica, jer je njegovo srce prazno. Nije našao tu koja bi ga ispunila, i ode on dalje. Nadam se da se ta nije zaljubila u njega, mada nama ženama malo treba. A opet, Savo je ništa nije slagao, ništa nije obećao i ode sa svojom nemirnom krvi. Može biti da ona i jeste patila, ali on pati sve vreme. Jer on pored sebe nema nekog, i, u suštini, on je veći nesrećnik od nje. On je zaista iskreno želeo da to bude ona, ali nije. I ode dalje da je traži.

Sinan Sakić – Sudbina me na put šalje

Sinan, srce moje, džentlmenski zahvaljuje na lepim danima i noćima, ali mora da ide. Sudbina ga na put šalje. Gde ga šalje, živo me zanima. Da li je u pitanju neka druga sojka, vojska, zatvor… Njega mučenog život na put šalje. Pa je još teši, da bude jaka, i kao još nije prošlo sve. Ko veli, možda ga opet ta sudbina vrati kod nje. Pa sve to, kao da su imali zadnji seks, pa stoje na vratima, i on joj kaže da je ponoć prošla, da ga ne prati dalje, jer je kasno za sve. Koliko je njihova ljubav trajala, ne znam. Ali narod na ovu pesmu pada u trans. Svi njega kapiraju jer ga ta sudbina negde šalje. A ona, jebiga, neka se snađe i nemoj da plače. Poistovećivanje i stadionske ovacije na ovu pesmu nikad mi nisu bile jasne. Sve baje imaju sudbinu i odoše negde, ali su se potrudili da uteše dragu. Kao i onaj Savo gore. Jašar jedini nagrabusi. Svoju drocu on i dalja pamti.

Ove tri pesme su kao osvetljavanje obraza ženama, poštenim muškarcima, koji se izvine pre nego što odu, ili budu ostavljeni pa pate.

Jašara mi je jedino žao. A opet, on je bar dobio sećanje, a ova dvojica, skitnica i sudbinar, sigurno još traže svoja prazna srca po punim džepovima sećanja. I naravno Tozovac, kao etalon osećanja „ljubavi, moja tugo, ti što mučiš srce moje”.

Volela bih da sam ovo napisala dok si još bio tu, Maare. Da znam jesam li omašila temu ili sam dobila bar prelaznu ocenu.