Kult sećanja o kultu gladi

Bože, kada se setim onog kupusa koji se kuva pola noći , cela kuća smrdi, pa sutradan pola dana, a ja na to fuj. A sadaaa – jedva čekam da ga jedem

Radica Milovanović

Ne pamtim zime na selu, u to doba godina nisam tamo išla, samo jednom za Božić. Nikada nije bilo tako svečano, lepo i prosto.

Kao dete, mnoga leta sam provodila na selu, malo lepih uspomena imam, jer ga nisam volela. Tamo nije bilo mojih drugara, ni kupatila. Patila sam za gradom i tim ‘običnostima’.

Sada me malo tih lepih sećanja greje. Osmeh mi neočekivano razlije lice. Nisam znala da se osmehujem dok pričam o tome, drugi su mi to rekli. Sećam se mene, malene, sada sam kao veća, sa gomilom knjiga iz biblioteke idem u selo, jer sam ja kao iznad tih situacija. Tamo su me Mir-Jam i ostali ljubavni vikend romani upropastili zauvek. Umreću jadna za mojom romantikom iz tih romana. Nema to… Jok.

Uvek smo bili u selu kada su se skupljale šljive za rakiju i džem. Upamtila sam im imena, proverila kod majke da ne lupam i znaaam. Skupljali smo dženerike, madžarke i stenlejke. Klinci bili, brat i ja. Ćale natrese a mi sedi ispod šljive i skupljaj. Nije dozvoljavao da trule pokupimo, rakija je morala da bude čista. Pričaju ljudi da je pekao najbolju, meni je to bilo kao da sam u usta stavila vatru. Probala sam, jašta.

Onda smo išli u mobu kod komšija da skupljamo i njima, pa oni posle dođu kod nas. Sećam se da smo kod jednog skupljali u svinjcu, htela sam da umrem od grozote, al` stvarno! Svinje oko nas, smrdi na sve strane, ruke prljave, ne smem ni da pomislim sta je ušlo ispod noktiju, (gradska devojcica, šta ćeš), a one se šetaju okolo i grokću. Kakva li mu je ta svinjska rakija bila, da mi je znati?! Morali smo, tada nije smelo da se kaze neću! Kupi i ćuti.

Kupanje u koritu sa vodom donetom iz bunara, a WC poljski, to je ono što me je dovodilo do ludila. Samo zbog toga sam jedva čekala da se vratim u Beograd, zaronim u kadu i odem u WC k`o čovek!

Sećam se pečenja rakije. Kazan je veliki, bakarne boje, donet iz Bosne početkom prošlog veka. Sedeli smo kao deca kod dela gde se ubacuje vatra, pekli purenjake i slušali priče (da me ubijete ako se sećam ko je šta pričao). Čekali da se purenjaci ispeku, da ih jedemo. Bile su to neke muške priče, a ja sam čekala kada će neko da baci pikavac da uzmem i pobegnem ispod kuće da probam da pušim.

Mama je brala madžarke, svake godine isto, i pekla pekmez. Sećam se onih velikih šerpi gde je na Smederevcu mešala pekmez, pa onda stavljala u rernu da zapeče. Mi smo prali i sušili tegle. Uvek smo se vraćali iz sela sa tonama rakije i pekmeza. Meni bilo muka! Gunđaroš večiti! Muka mi bila od tog džema, lepši je bio onaj kupovni u konzervi od šipka i ljutila se što nam to ne kupuju da jedemo nego uvek taj sa šljivama!

Ko je šta jeo, mi smo taj džem. Misliiiiim stvarno.

A sećam se perioda kada su dženerike bile još zelene, pa nam branili da ih jedemo. Nama sve što se brani je najslađe! Još se sećam tog kiselog, savršenog ukusa. Bolje da ne pričam šta je posle toga bilo…

Stidela sam se nekako toga. Malo ko je od naših drugara to imao, samo se iz naših kola večito vukao sir, kajmak, rakija i pekmez. Jadni brat je dobio nadimak Sirko, još ga tako zovu ortaci iz kraja.

Misliiiiiim stvarno je bio blam.

Bila su to gladna vremena, srednje klase u doba komunizma, kojih se, priznajem, nerado sećam. Sećanja su lepa, ali sve ostalo je tužno. Prve farmerke u sedmom osnovne, crno-beli televizor, razdrndani regal, nasleđene patike, plehani tanjiri iz Vrnjačke, Soko i Niške Banje, kao I šolje. Pokloni od baba.

Sada, kao nazovi me odraslom osobom, ta sećanja su topla. Sve je to bilo prosto. Sve je to bila porodica, jedan način života. Priznajem, sve bih dala da mogu opet da jedem taj pekmez iz detinjstva, još ako je onaj hleb što je mama mesila i pekla u Smederevcu! Osećam još te mirise i ukuse.

Sad mi je krivo što sam se tada stidela poštenja, seljačkog hleba, džema, ajvara i paprika na sto načina.

Nema više ničega. Sve se kupuje na pijacama, u velikim marketima u kojima ima svega. Više nema rituala pečenja paprika, kiseljenja kupusa, ima sve da se kupi. Jos uvek ponegde ima toga, ali generacije koje dolaze to sigurno neće raditi. Živi brzo, jedi brzo.

Porodica gubi zajednički duh.

Bože, kada se setim onog kupusa koji se kuva pola noći , cela kuća smrdi, pa sutradan pola dana, a ja na to fuj. A sadaaa – jedva čekam da ga jedem.