Naslovna


Piksi recituje „Udavija se jedan nišlijski kalfa”


 

Danijela Nenadić

Sveti car Konstantin je oko podneva, kad dan već počinje da se kreće ka smiraju i gubi deo purpura, očima zagledanim u nebo iznad Niša video znak na nebu u obliku krsta s natpisom „ovim pobeđuj“, i nije ni slutio da će se jednom dečaku koji je igrao fudbal ispod tog istog neba pokazati isti natpis i ista želja za pobedom. Bio je to momenat u Pasi Poljani kad se sve promenilo. Baš sve. Većina dece koja dobro plešu s „bubamarom“ dolaze s juga. To su deca južine i strasti. Oni obično imaju više mašte i nose veliku torbu nade.

− Draganeee, Draganeee, ajd, samo još jedno poluvreme − molila su deca Dragana, najboljeg od svih na trećoj livadi od škole, da nastavi igru.

− Ima sada na televizoru onaj crtani što ga volim najviše od svih, ću dođem brzo (o miševima Piksiju i Diksiju, prim. aut).

Kad je preripio baru vraćajući se posle gledanja omiljenog crtanog filma na teren, Draganče je tog nedeljnog dana dobio novi nadimak po kome će ga znati ceo svet − Piksi. Moram reći da se cela porodica Stojković udružila kako bi malom Piksiju ostvarila snove. Stric mu je poklonio prve štucne i kostobrane. Majka Desanka puno ljubavi, a gazda Mane iz kafane Stara Srbija, pored koje je svaki put prolazio i išao na trening, svaki put bi ga poljubio u glavu i molio da bude isti kao i oni.

− Meraklija, pravi meraklija da bidneš − govorio mu je. Jer teško je bilo opisati ljude u Nišu u njihovoj slojevitosti i lepoti, ali u tu jednu jedinu reč stale su sve osobine veselog duha koji se graniči s hedonizmom. (Merak je reč koju je londonski Independent proglasio za jednu od najlepših stranih reči koju nije moguće prevesti na drugi jezik)

− Sloboda je krajnji, zreli izraz nagomilane energije − vrtela sam u glavi ovu misao u smeru kretanja kose oko kažiprsta. Bio je početak oktobra i kraj mog najdužeg letovanja. S kišom su počeli moji brucoški dani.

− Dobro došli, dragi studenti − pisalo je u holu Prirodno-matematičkog fakulteta.

− Dobro došao i ti meni − rekoh svom unutrašnjem glasu.

− Koji sam ja maler − govorim naglas dok skeniranim pogledom prelazim masu. Ne poznajem nikoga, baš nikoga. Strah mi zavija stomak u sarmu. Istrčavam iz zgrade pre svih i u sedam koraka prelazim Studentski park. Kupujem cigare koje ne pušim i saveznički se osmehujem prodavačici kioska na „pet vodâ”. Dok sam plaćala cigare i jurila kovanice po novčaniku, zapazim krajičkom oka dečački osmeh mladića u crveno-belom dresu.

− Sporski žurnal, taj − pokazujem rukom − baš taj s tim osmehom, taj mi isto naplatite.

Prodavačica savija novine u fišek i u njih ubacuje cigare. Pakujem se u trolejbus s brojem 22. Žurno otvaram novine, dok mi ispadaju oni neinteresantni listovi. Čvrsto držim centar novina i gledam u razdeljak svetlosmeđe kose i osmeh koji sija. Ko si ti? Odakle si ti? Čiji si? Koja ti je slava? Da li voliš vanilu ili čokoladu? Plavo ili zeleno? Planina ili more? Milion onih upoznajućih pitanja iskače kao lava iz Etne. I dok sam došla do Slavije, sve sam nešto znala o osmehu, a opet skoro ništa o njemu. Zove se Dragan. Ima neki glupi nadimak. Malo je stariji od mene. Fino, fino, mislim. Talentovan, kažu. Predviđaju mu svetsku karijeru. U paketu s milim licem sve to tako dobro zvuči. Ali, kako doći do njega? Uskačem u svoj skromni porodični dom i s vrata (što bi rekla moja mama) hvatam se za žuti kao prezrela banana telefon.

− Kićo, si ti i dalje u vezi s onim tipom koji je novinar u Sportskom žurnalu?

− Jesam, lepa, što pitaš?

− Treba mi usluga, coko, mala usluga, malecka − naglasim veličinu hitnosti, a lažem već u najavi.

Dok smo Kića, njen sportski novinar i ja stajali u Trozupcu i izvlačili poslednje atome iz skraćenog espresa bez mleka, dečko nije verovao sopstvenim ušima šta tražim od njega.

− Da li ti je neko rekao da si luda? − malo je više podigao desni kapak, dok su mu beonjače dobijale ružičasti odsjaj.

− Pusti ludilo, ludilo je za lude. Ja sam samo šašava, a to nije stanje. To je konstanta. Hoćeš li mi pomoći ili ne?

− Hoću − reče posle dužeg premišljanja i mahanja glavom levo-desno. − Hoću, pošto si Kićina drugarica, ali ne smeš da zabrljaš. Posao mi je u pitanju. Pitanja ću ja sastaviti. Srediću ti viđenje preko Uprave kluba. Intervju će biti u prostorijama Zvezde. Uradićeš intervju kako ti ja kažem. Tako ili nikako.

I ja sam pristala.

Bilo je ljudski da se malo zanjišem kada mi je prišao, pružio ruku i nasmejao se najšarmantnijim osmehom. E, baš nekako sve, sve je stalo u taj osmeh. I nada i želja i hrabrost, mašta koja preliva čašu i sve fudbalske lopte koje je dotakao i sve trave po kojima je trčao. Taj osmeh bio je onaj po kome će biti poznat. To se odmah videlo, čak i u predvečerje jednog tihog dana 1986, dok smo sedeli i pokušavali da budemo ozbiljni u mladalačkoj neozbiljnosti. Pripremljena pitanja koja sam dobila kao podlogu za intervju naravno da sam zaboravila kod kuće. Dešava se to i organizovanijim ljudima nego što sam ja. Šta mi je drugo preostalo nego da improvizujem?

− Pa, da krenemo, gospodine Stojkoviću − profesionalno i odmereno ulećem u razgovor. − Postavljaću vam pitanja, a vi, ako ne želite na neko da odgovorite, slobodno preskočite: Kako se zvao drug/ drugarica s kojim/om ste sedeli od prvog do petog razreda u klupi do prozora; Crveno ili belo; Ko je obrao mleko; Ko vam je prvi kupio „bubamaru”; Ko je umeo najslađe da vas nasmeje u danima kiše; Uz čije pesme ste igrali do zore i puštali suzu da se kotrlja niz lice; Na čemu stoji nebo; Koji citat i iz kog dela vam steže grlo i tera oblake da plaču; Da li će ljubavne oaze pune topline spasti svet?

I bio je to momenat kad se sve nekako utišalo. Piksi se zakašljao. Iz kašlja je utrčao u šesnaesterac i grleni smeh. Prisutni su nas pogledali, ali nisu u trenutku shvatili novonastalu neobičnost.

− Ti nisi novinar?

− Nisam − sagnula sam pogled u sopstvenoj postiđenosti.

− Ajde, naruči nam još jedno piće, a ja ću ti odrecitovati pesmu koja je ispisana na zidu Čička-Manetove kafane − reče mi dečko s očima koje su na nebu tražile znak pobede − pa da te sutra niko više ne pita: Kude je taj Niš?

 

Nišlijski kalfa

 

Udavija se

jedan nišlijski kalfa ju Nišavu,

baš kod Brzi Brod.

To dočulisvi nišlijski majstori idu da vidu,

Aleksa udavija se.

A njegova žena Stanika

kuka, rika i vika,

Aleksa, sav naduja se.

Izbacila Nišava glavu mu na suvo,

guzicu mu na tinju,

kuku, Aleksa, udavija se…

 

P.S. Dečku s Nišave srce je već osvojila njegova sadašnja žena, Snežana. Zakasnila sam dva meseca. Moji driblinzi, ofsajdi, kontre i slobodni udarci u ovoj priči nisu imali šansu za jedan dobar pogodak van šesnaesterca.

 

Podeli s drugima
  • 56
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    56
    Shares