Kriška hleba i varenika


Deda mi je peglao karakter peglom jednostavnosti, dobrote i dostojanstva. U nemanju imao je sve


Radica Milovanović

Petar Budimir, po rođenju je bio samo majčin. Kopile. Posle logora i rata, postao je i očev. Petar Pećanac. Moj deda.

U vreme sankcija, ponovo rata, najugroženiji penzioneri dobijali su pomoć od države. Bili su to neki humanitarni paketi, od nemamo pojma koga. Deda je imao penziju, kao današnjih sto pedeset evra. Dovoljno da plati račune i nešto pojede.

– Dekane, hoćeš uzeti tu pomoć?

– Hoću, ne zato što mi treba, nego zato što mi pripada.

Bila sam u ranim tridesetim, mislila sam tada da mi sve treba. A ničega nije bilo.

Organizovala sam prevoz do SPC Šumice, agitovanje s komšilukom, i tog nekog jutra devedeset i neke krenuli smo da uzmemo to što mu pripada.

Na vratima nekog sporednog ulaza stajao je čovek i proveravao spisak penzionera i drugova članova. Drugi je delio humanitarno sledovanje. Jadni starci u ispranoj i iznošenoj garderobi čekali su red pokorno. Kao i tadašnji partijski sledbenici, „volu rep da iščupaju”, što da ne uzmu nešto besplatno kad mogu. I ja s njima. Upala sam u drugu galaksiju vrednovanja.

Dobijali su po pet kilograma brašna u plastičnoj kesi, prašak za veš sumnjivog porekla, takođe u plastičnoj kesi (tri kilograma), pastu za zube nepoznatog porekla, dve sardine, i to je sve. Partijski sledbenici – za svakog člana porodice po jedan paket. Iznosili su po tri-četiri paketa.

Psovali smo oboje.

Vratili smo se kod njega u stan i rekao mi je da to nosim kući.

– Vama više treba nego meni.

– Ali, to ti pripada.

– Pripadate mi vi, a ne ovo poniženje.

Govorio je ozbiljno, a oči su mu bile vodene.

Odnela sam poniženje kući. Znala sam da će se on tako dobro osećati, a ne da se raspravljam s njim.

Tada sam naučila da spuštam, a ne dižem prašinu.

Njemu je uvek bila dovoljna „kriška hleba i varenika”. Navikao je ne nemanje.

Nikad nisam imala dovoljno novca za skupe stvari. Nisam kupovala firmiranu garderobu, originalne parfeme, kvalitetnu hranu, cigarete, piće. Često sam želela neke obične stvari, koje sam viđala u filmovima. Blesavu posteljinu, šašavu pidžamu, otkačeni džemper, dobar mobilni… Nekad mogu to sebi da priuštim, češće ne mogu, ali nisam bacala pare. Uvek bih se setila dede, i njegove lekcije iz skromnosti.

Kriška hleba i varenika.

Što bi meni trebalo više? Šta ću doživeti, osetiti, imati s Armani krpom? Koji nivo izigravam i koga boli uvo šta sam obukla? Što će neko misliti bolje o meni ako imam Guči cipele, a ne Šafran.

Kao, uspela sam u životu!

Kao, meni je lepše sa firmom na sebi?

Deda mi je peglao karakter peglom jednostavnosti, dobrote i dostojanstva. U nemanju imao je sve.

Ljubav i davanje.

Malo li je?

Ne, nisam ja skromna, nisam oličenje dobrote, ljubavi i davanja. Daleko je to od mene.

Loša sam u pizdu materinu, ali se često setim tog dana i njegovih vodenih očiju, i ustuknem pred navalom želja.

Tako mi je lakše.

Ako je mogao On, na početku života ničiji, kasnije svačiji, da nosi život i sve nas u srcu bez Gučija, mogu i ja.

Čovek koji nikad nije video more, nikad nije otišao negde van Bosne i Srbije, sem logorovanja u Loreni.

Mogu i ja.

Bio je Kant mog života.

Podeli s drugima