Sveti Sava – istorija i legenda

---

Sveti Sava je ušao u legendu još za života. Mnogim dobrim delima zadužio je srpski narod, tako da je i svetosavlje postalo drugi naziv za srpsko pravoslavlje

---

Snažan kult Sv. Save u Srba doveo je do toga da Sinan-paša spali njegove mošti ne bi li narod počeo da ga zaboravlja, ali se desilo upravo suprotno. Po verovanju, pre spaljivanja je spasena njegova ruka koja se danas nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.

Sveti Sava (Rastko Nemanjić) rođen je oko 1169 (najkasnije 1175), preminuo 27. januara 1236.

Najvažnije stavke iz života:

• najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje
• brat Vukana i Stefana Prvovenčanog
• od oca dobio Zahumlje na upravu
• pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona
• u manastiru Vatoped postao je jeromonah
• izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Grčke 1219, čime je Srpska pravoslavna crkva postala autokefalna
• postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve
• prvi srpski arhiepiskop (1219-1233)
• s ocem Nemanjom (u monaštvu Simeon) podigao Hilandar
• posle Nemanjine smrti Vukan i Stefan borili su se za vlast, pa je Sv. Sava došao u Srbiju kako bi izmirio braću i zaustavio građanski rat
• prosvetitelj
• diplomata
• podigao mnoge manastire, crkve, bolnice i škole u Srbiji
• putovao u Palestinu (Sveta zemlja) dva puta
• bio i u manastiru Svete Katarine na Sinaju 1234, koji je bogato darivao
• umro u Velikom Trnovu (tadašnja bugarska prestonica) na povratku s hodočašća u Svetu zemlju
• kralj Vladislav (Stefan Vladislav I) preneo je njegove posmrtne ostatke u manastir Mileševu 1237.
• Sinan-paša je 1594. spalio mošti Sv. Save na Vračaru (verovatno ne na današnjem Vračaru već nekadašnjem – sadašnjem Tašmajdanu)
• pisana dela koja je ostavio za sobom: Žitije Svetog Simeona, Karejski tipik, Hilandarski tipik, Studenički tipik i Nomokanon (Zakonopravilo, poznato i kao Krmčija Sv. Save, suštinski – prvi Ustav Srbije; original u Vatikanu)

Legende proistekle iz istorijskih fakata:

• Kad je bugarski vlastelin Strez napao Srbiju (inače je pre toga bio pod Stefanovom zaštitom kao begunac), Sv. Sava je otišao na pregovore s namerom da Strez odustane od rata. Kako je bugarski vlastelin vrlo nediplomatski odgovorio da nema šta da se pregovara, Srbija je već njegova, Sv. Sava mu je rekao: „I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti čija je Srbija.” Sv. Sava je otišao misleći da nije obavio posao, ali Strez je te noći ili iznenada umro ili su ga ubili njegovi ljudi. Narod je verovao da ga je Sv. Sava ukleo.
• U prosvećivanju naroda, zabranio je prinošenje žrtava i slavlja pred crkvom, uputivši ljude da bi trebalo da slave po kućama. To je bila osnova za običaj krsne slave (ili, kako se govorilo u to vreme – krsnog imena).
• Stefan Prvovenčani poslao je Sv. Savu 1220. da odgovori ugarskog kralja Andriju od napada na Srbiju, a već je krenuo s velikom vojskom. Kralj Andrija je rekao Sv. Savi: „Budući da si poznat svetitelj, napravi neko čudo, pa ću te poslušati.” Sv. Sava je počeo da se moli Bogu, i na letnjoj vrućini najednom – poče da pade grad veličine oraha. Kralj Andrija se povukao, preplašen.

Po Sv. Savi prozvane su brojne kulturne ustanove, najviše one koje se tiču obrazovanja. On takođe ima i svoju slavu koja se slavi i u školama, pa je zvanično proglašena za školsku slavu.