Divlji kesten


Na javnom su mestu, ko zna ko ih je sve video, a njih je baš bilo briga. Izgledali su srećno. On gospodin, ona jeftina, ali ljubav za to nije marila


Radica Milovanović

On je doktor, ali od onih koji su frajeri, šmekeri i gospoda. Čovek s manirima, vaspitanjem, odmerenošću i nenameštenom ljubaznošću. Jednostavno je takav, gospoština je izbijala iz njega. Nije nosio odela i kravate, već farmerke, košulje, skupe cipele, i videlo se da je svaki komad kvalitetan. Visok, mršav, zgodan tamo gde treba. Svaka devojka ili žena okretala se za njim. Plenio je harizmom. Oženjen, otac dvoje dece. Žena mu je bila dama, ona koja ima i dozu prave žene u sebi. Profesorka matematike, ali umetnica na neobjašniv način – slikala je fenomenalno.

Ona je bila jedna od najzgodnijih žena koje sam videla. Sve joj je bilo na mestu. Duge noge, lepa guza, grudi taman. Sve što je obukla, stajalo joj je kao svetskim modelima, ako ne i bolje. Nije bila lepa. Nosila je kratku plavu kosu, i imala je užasno rošavo lice. Mazala je tone pudera preko toga, i izgledala je još gore. Na sve to i jarkocrveni ruž. Furala je fazon urbane gradske ribe, ali iz nje je izbijao primitivizam, nešto jeftino. Bila mu je medicinska sestra. Udata, s jednim detetom.

Radili su nekoliko godina zajedno, u periodu kad sam i ja radila u toj ustanovi. Moja kancelarija je bila pored njihove ordinacije. Čula sam njen, potom njegov smeh, muziku koju su puštali i nekad pevali te pesme. Želela sam da ne mislim o njima, ali mislila sam. Među njima se nešto dešava, nisam bila sigurna šta. Sretali smo se u hodniku. On nasmejan, ona nasmejana. Odlazili su zajedno s posla kući. Mislila sam da tripujem da se muvaju, jer su mi bili nespojivi po svim osnovama. Ili je to bio samo moj doživljaj.

Naravno da su počela šuškanja, tračarenja na sve strane. Pitali su me šta čujem. Govorila sam istinu, da ne čujem šta pričaju, ponekad čujem muziku koju glasno puste, sećam se da su stalno odvrtali neku pesmu od Divljeg kestena, nisam htela da kažem koju. A pevali su zajedno: Gori, gori, srce moje, izgore.

Nekih dana sam se osmehivala dok se ta pesma vrtela, u drugima mi je išla na živce. Ali, tada sam već znala da su se zaljubili jedno u drugo. Nespojive je nešto spojilo.

Nakon nekog vremena išla sam s drugaricama na koncert u Sava Centar. Sećam se da je bila zima, led na sve strane. Jedva smo se otklizale do autobusa. U prepunom Sava Centru ugledala sam njih dvoje kako se drže za ruke. Sklonila sam pogled, da ne primete kako sam ih videla, da im ne bude neprijatno. Međutim, ona me je pozvala:

„Heeej, Radice, ćaooo“, i mahali su mi.

Odmahnula sam im uz osmeh, onaj vaspitani, ali sam bila zbunjenja. Pomislih, ovo nije shema, iz ovoga će izaći nešto drugo. Na javnom su mestu, ko zna ko ih je sve video, a njih je baš bilo briga. Izgledali su srećno. On gospodin, ona jeftina, ali ljubav za to nije marila.

Odlučila sam da ćutim da sam ih videla, nisam htela da tračarim, nisam htela da izdajem ljubav koju sam videla. Tračevi su i dalje kolali. Da ga je ona smotala, droca, a on fin ne ume da se odbrani, pao je na seks i slične priče. Nisam ih branila, bila sam u prostoriji gde su ih ogovarali više puta. Ćutala sam ili izmišljala da negde moram da idem.

Posle nekoliko meseci sam otišla iz te ustanove. Ostala sam u kontaktu s nekima odatle. Nakon nekih godinu dana, čula sam:

Razveli su se oboje i venčali se, zamisli!

Nasmejala sam se u sebi. Nisam na njih ni mislila, zaboravila sam ih čak, ali se nisam iznenadila. Te večeri, u Sava Centru sam videla dvoje srećnih ljudi. Verujem da su povredili svoje, do tada životne, partnere. Ali su odlučili da se vole i žive.

Ovo se dešavalo pre dvadeset tri godine. Još su u braku.

Ljubav spaja nespojivo.

Ljubavi žive.

Platili su cenu bola svoje dece, ali su opstali.

Sve mislim da je Divlji kesten za sve kriv.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share