Nafaka


Ponovo je bio onaj stari tata. Nasmejan, uredan, zgodan, bistrog pogleda. I tada je bio faca


Radica Milovanović

Odluke su naša sudbina. Njena je bila da zadrži trudnoću. On nije želeo dete, nije želeo brak. Bila mu je zabava, ali ne i žena s kojom bi se oženio.

Rodila je sina, sama. Srećna, s nadom da će on ipak hteti i nju, kad vidi dete. Nije je hteo, nije hteo ni dete da prizna, iako mu je rodila sina. Prezirao je zbog te odluke, nije bila zajednička. Nije voleo ni nju, ni sina. Nastavio je svoj momački život.

A bio je frajer. Visok, širokih ramena, dugih nogu, zgodan do bola. Tamne kose, očiju iz kojih je izbijao crni plamen. Dubokog glasa, najčešće u odelu, koje mu je savršeno stajalo. Silvana je sinu dala ime Jovan, po svojoj krsnoj slavi. Udubljena u beznađe, prkosna, tražeći velika prava. Velika, kao i njene isturene grudi. Nije ga zanimala, bio je mlad, s nepunih trideset godina želeo je svet. Radio je običan posao. Poreklo mu je bilo sa sela, i hteo je da osvoji grad. Beograd mu je bila pozornica za osvajanje boljeg života. Voleo je noćni život, voleo je žene, one njega još više.

Trudio se da ne misli da ima sina, utapao se u alkohol i žene koje su mu se nudile. Ona je bila sama, sa sinom, bez dovoljno novca za osnovni život. Jurila je preko njegovih prijatelja da joj daje novac za alimentaciju, koja nije ni postojala. Davao je kad je mogao. Imao je u sebi osećaj da je to njegovo dete, iako ga nikad nije video. Prolazile su godine, njegovo ludovanje je bilo sve veće, njen očaj i siromaštvo još veće. Pokušavali su da ga obuzdaju, molili da prizna dete, da joj pomogne. Nije hteo, osim ponekad, kad je bio pijan, pa su uspevali da mu uzmu nešto novca i odnesu joj. Davali su joj i oni, bilo im je žao.

A onda se zaljubio. Prvi put u životu. Nenormalno, ludo i bezglavo. Postojala je samo ona. Dama, akademski građanin, lepotica. Osvajao je dugo, uporno, nametljivo, šmekerski. I uspeo je. Postala je njegova žena. Bio je najsrećniji čovek na svetu. Ona ga je naterela da prizna dete, da ode da ga vidi, da plaća alimentaciju, želela je i ona da ga upozna. Tako je i bilo. Priznao je Jovana, dao mu je prezime, upoznao je maćehu. Delovalo je sve kako treba. Silvani je laknulo što se tiče novca, ali bila je do srži ljubomorna na njegovu ženu. Pravila je scene kad god su se sretali. I on je presekao. Davaće novac, ali se neće viđati. Želeo je da živi svoj život.

Dobio je ćerku u braku. Bili su srećni, nasmejani, ispunjeni. Njihov život je tekao. Silvanin je stajao. Ona je tako jedino mogla. Posvetila se sinu.

Jovan je porastao, postao je dečko. Bio je kopija svog oca. Klon. Isto lice, telo, onaj pogled, prkos na majku, bes na oca. Pomislila sam da će biti dobar frajer kad poraste i sazri. Bio je ljubazan, i nisam uspela da upamtim šta mi je rekao, jer sam bila šokirana sličnošću s ocem.

A očev brak se rasipao. Kompleksi su ga uništavali. Kretao se kao zombi. Nije znao gde mu je mesto. U ženinom društvu kolega osećao se glupim, sa svojim prijateljima je bio stari, ali nju nije mogao da spoji s njima. Po njegovom mišljenju, nisu iz iste kaste. Ona je putovala po svetu, radila magistature, doktorate, on je trebalo da čuva ćerku, ali to nije život kakav je zamišljao. Nije on čovek koji će kuvati, prati veš, čistiti kuću i čuvati dete. To je ženski posao. Sve češće joj je prigovarao, svađali su se. Jaz je rastao kao kvasac. Pre ćerkinog polaska u školu su se razveli.

Nije shvatao gde je pogrešio. Počeo je mnogo da pije, pravio je probleme na poslu i na kraju je dobio otkaz. Vratio se u svoje selo. Poražen, besan i nesavladiv u svom besu. Utapao se u alkoholu, ne misleći ni na decu, žene. Postao je niko. Zapušten, ali i dalje gord.

Jovan je završio školu, upisao fakultet i počeo da studira medicinu. Silvana je plakala od sreće. Ona, kuvarica, koja je odlučila da ga rodi, dobila je od sina svoj neostvareni san. Da studira i dobije više od života. Znala je da mu je otac ponovo u selu, da pije, da je zapušten, i želela je da mu baš ona pomogne. Volela ga je i dalje. On je u stvari bio jedini čovek kojeg je volela. Znala je da ne vredi. On i Jovan su se čuli ponekad telefonom. Joca je išao nekoliko puta kod njega na selo da ga vidi i vraćao se razočaran u Beograd. Njegov otac je postao krpa. Želeo je da ga zadivi, da ga podigne s dna. Ali mu nije uspevalo.

Učio je, strastveno. Žudeo je da ima nešto u životu što će mu otvoriti vrata da izađe iz siromaštva u kome je proveo dotadašnji život. Da pomogne majci, da imaju bar lepšu budućnost. Pred kraj fakulteta se zaljubio u koleginicu. Imao je, kao i otac, dosta devojaka, ali Tijana je bila prava. Znao je to. Diplomirali su zajedno, i rešili su da se venčaju odmah. Otac mu je došao na venčanje, uz njega je bila starija žena. Žena koja ga je dovela u red. Ponovo je bio onaj stari tata. Nasmejan, uredan, zgodan, bistrog pogleda. I tada je bio faca. Silvana je bila presrećna. Na svadbi je plakala, smejala se, igrala. Sve zajedno. Napravila je čoveka sama. Hraneći ga krompirom, pasuljem, kupujući mu jaknu na dve godine, nove cipele kad se stare raspadnu, nameštaj u njihovoj memljivoj kućici nikad nije menjala. Jovan je zvao i sestru, da bude deo tog dana. Viđali su se ponekad u gradu na kafi. Njena majka ih je davno upoznala. Žene su uvek završavale stvari koje moraju da se završe. Došla je. Otac je plakao. Od sreće, od tuge, od ponosa, od svega.

Jovan i Tijana su dobili dvoje dece. Dečaka i devojčicu. Bake su brinule o deci, a oni su počeli da rade svoje poslove. Oboje su bili lekari. Tijana je želela da specijalizira pedijatriju. Jovan je bio lekar opšte prakse. Život je tekao lepo i obično. Deca su rasla, približavali su se polasku u školu.

Onda je sve krenulo s Jovanovim glavoboljama. Sve češćim i jačim. Vid mu se delio na pola. Sumnjali su, ali su se nadali da ipak nije to. Nakon urađenih pregleda, tumor je nažalost bio tu. Sekundarni, znali su.

Narednih godinu dana je bila agonija. Operacije, hemioterapije, povraćanja, nemoć. Bolovi, tuga, suze…

Umro je na svoj trideset peti rođendan.

Život zadaje udarce, smrt još veće. Po kom redu i zašto, nikad nećemo znati.

Čija je to nafaka, nebitno je. Jovan je platio životom.

Podeli s drugima
  • 24
  •  
  •  
  • 1
  •  
    25
    Shares