Kraj jednog života

 

Razvod. Dešava se iz mnogo razloga. Važno je da to dvoje ljudi više ne mogu da žive zajedno. Da jedno ne voli i ne želi drugoga kao partnera. Čija je krivica nebitno je. Ti rastanci su neprepričljive boli ostavljenih. Deca pioni

Radica Milovanović

Razvod je kraj jednog života, ne celog,  već kraj suživota i obaveza koje su se delile. Brak se sklapa iz raznih pobuda. Opstaje dok se dele zajedničke dužnosti. Jedno prema drugome, domu, deci. Brak je odlazak na posao, dogovoranje o obavezama nakon toga. Zabavi posle toga, pozorištu, društvu. Uglavnom sve udvojeno. Brak je prihvatanje roditelja, rodbine i familije u braku. Ne živimo daleko od njih u drugim državama i to se mora poštovati. Tu negde kreće prvi kamen spoticanja posle onog navikavanja na vršenje nužde u kupatilu dok je partner u prostoriji pored. Mešanje roditelja, zaova, šurnjaji, pašenoga i ostalih tašti i svekrva. Svi dobronamerno daju savete koji se neretko penju na vrh mozga. Ovo je posebno kada se rodi dete, pa nagrnu bake sa savetima, a deke sa flašama da se časte unucima.

Dete dobija svoj prostor. Ceo, nedeljiv. Ono vođenje ljubavi u zabavljanju i životu pre deteta tada najčešće postaje obaveza. Klasika, da se odradi posao. Tada se najčešće menjaju odnosi. Nekima bude i bolje, nema pravila ali se dužnosti udvostručuju. Kod frizera se trči s posla dok vrtić ili baka čuva dete. Mobilni telefoni uvek u rukama, dogovoranje oko kupovine za ručak, večeru , toalet papiru koji je nestao.

-Svrati kupi hleb a onda svrati podigni odelo sa hemijskog i požuri da odvezeš na trening dete,a posle toga svrati i kupi mi čarape pukle su mi danas zaboravila sam da ih kupim a još sam na poslu… Kad krenete kući, svrati i kupi nam po picu da ne spremam večeru.

Drž’ tamo, drž’ vamo, uveče ispred televizora i počinje zevanje. Tuširanje na brzaka, seks na brzaka i spavanje na brzinu.

Onda nakon nekoliko godina, decenija nekome padne roletna i poželi slobodu. Ne da ima nekoga, nego da nema obaveza. Da čita, da se druži, da ne kuva ručak kad mora nego kad želi, peglanje pred izlazak. Spavanje popodne, gledanje filmova u pola noći sa sve kokicama. Bez reči, bez dogovoranja, bez planova za sutra.

Sloboda.

Povređeni i ostavljeni partner traži krivicu u sebi ili najčešće misli da postoji neko treći. Da je ona kurva; da je on švaleraš. Ima i takvih slučajeva ali i to je simbol slobode uz nekoga drugog.

Deljenje imovine je najveći problem u našoj državi, deljenje dece, potom ide deljenje kumova, prijatelja rodbine. Jedni mrze druge, ispiraju mozgove jedni drugima ko je kriv i da su imali sve preduslove za dobar život. Stalan posao, sređen stan, divnu dece i to napuštaju. Nazivaju ih budalama, konjima, neiživljenom stokom. Tako im je lakše jer je njihova muka onda blaža.

Sloboda to nije.

Sloboda je pozitivna stoka puštena na livadi da živi svoju prirodu jer je zajednica gušila.

Razvod je težak, nerazuman. Uvek jednoj strani i svoj silnoj rodbini sa strane ostavljenog koji kao da nikada više neće naći nekog drugog i početi novi život.

Nerazumevanje tada caruje. Nerazumevanje srca koje je prinuđeno da bude podeljeno na dva dela. Koje će biti skupljeno opet u celinu sa nekim ili u samoći.

Ljubav je pustiti da onoga koga voliš ode ako on to želi. Nema sile zaustaviti odlazak ma koliko to bolelo. Nema vraćanja na staro. Nikada.

Sujeta je ovde najopasniji igrač, ne srce, ne ljubav. Sujeta je vladar uz ego.

Mnoga deca su srećnija uz rastavljene roditelje nego uz one koji imaju farsu od braka. Dozvolite deci da budu srećna uz dva zdrava, razdvojena roditelja nego uz dva koja se ne vole i dele životni prostor i ništa više. Kao cimeri sa decom. Tužno.

Mnogi žive ovako iz mnogo razloga, najviše praktičnih a po meni je šmeker onaj koji pusti da iz nje ode onaj koji u toj zajednici više nije srećan.