Haker – Majkl Man

Originalna vizija bezobalnih kriminalnih mogućnosti manipulisanja informacijama u fokusu je ovog solidnog filmskog pokušaja bežanja od akcionih klišea. Nije teško prebrojati „Hakerove“ mane, no to nije razlog da se prećute njegovi nesumnjivi kvaliteti i, što da ne, veoma moguć legat u bliskoj budućnosti

Marko Nikolić

Činjenice su nesumnjivo protiv Hakera: film je koštao 70 miliona dolara, a za sada nije zaradio ni petinu uloženog novca u bioskopima širom sveta. Vrlo hladan prijem u SAD i po istočnoj Aziji rezultovao je otkazivanjem bioskopske distribucije po Australiji. Tako se u Holivudu piše „promašaj“. Na sve to, pojava filma poslužila je nekolicini filmskih kritičara, uključujući i neke domaće, da iskažu svoje mesarske sklonosti, i daju sebi oduška pri tekstualnom čerečenju, potvrđujući još jednom nepisano žurnalističko pravilo da je lakše napisati negativan prikaz, otpisati naslov, i dići ruke od njega. Manji broj njihovih kolega bio je pozitivnije nastrojen. To je naum i potpisnika ovih redova.

Veteran Majkl Man (mada je ta odrednica poprilično relativna kad uzmemo u obzir žive i zdrave Klinta Istvuda ili Martina Skoresezea), poštovan i cenjen u filmskim krugovima zbog svog osobenog režiserskog rukopisa, za potrebe Hakera, koji je do Srbije stigao posredstvom distributerske kuće Taramount, dohvatio se relevantno osvežavajuće frtutme: u Kini je nakon upada malvera u informacioni sistem stradala nuklearna elektrana, a nedugo zatim na njujorškoj berzi cena soje odlazi dođavola. Sve je to dovoljno za pištanje alarma na najvišim obaveštajnim nivoima SAD i Kine, a problem iziskuje udruživanje dve globalne sile. Ispostavlja se da je glavni kineski zvaničnik (usput je poveo tehnološki obučenu sestru) ko-autor koda koji je iskorišćen za sajber diverzije. Njegov nekadašnji partner u pisanju (Krisa Hemsvorta se sećamo iz vrlo dobre Trke života) služi dugoročnu zatvorsku kaznu zbog sajber pelješenja banaka. Njegova pomoć u rešavanju misterije je od vitalne važnosti.

Sledi jurnjava po svetu, i ovom realnom i onom virtuelnom, koji su, kao što već znate, sve isprepletaniji. Naglasak je na Hong Kongu i Indoneziji, gde se mic po mic otkrivaju konture visokosofisticirane globalne bande čije je zaštitno lice nekadašnji hrišćanski falangista, veteran građanskog rata u Libanu, koji likom neodoljivo podseća na dugogodišnjeg kapitena Grčke Jorgosa Karagunisa. „Jurnjavu“ kao termin bi trebalo shvatiti uslovno, jer se Haker postojano drži usporenog ritma, polagano nadograđujući početnu napetost do kompulsivnog grickanja noktiju, bez „vidi se iz aviona šta će do kraja biti“ propratnih efekata, a njegova sajber tema nikada ne postaje paravan za tehnološko razmetanje kojima se u nabudženim trilerima/akcijama poslovično nadomešćuje manjak supstance. Za ljubitelje autentičnosti, američki bezbednjaci su prikaz svog polja delovanja u filmu ocenili kao verodostojan.

Jasno je da debitantski scenario Morgana Dejvisa Fela pati od „krompira“ u pojedinim tokovima radnje niti mu je strana konfuzija gubljenja fokusa razbacanog na sve strane, no čisto sumnjam da posetioci bioskopa, spremni da daju banku za kartu, očekuju šekspirovske piruete elokvencije u Hakerovom žanrovskom ataru. I Manu kao iskusnom vuku se spočitava niz propusta u pogledu zastarelih vizualizacija (meni ponavljana maršruta putovanja informacija kroz čipove nije smetala), no ovom filmu se teško može sporiti specifična, „u magnovenju“ atmosfera, sa sve efektnim drhtavo-munjevitim kadrovima akcije izbliza, na koju se lepo nadovezuje taktilno nežni soundtrack iz electro sazvučja.

Kad se sve sabere, Haker je neobičan film. Njegovi junaci bolje barataju tastaturama nego vatrenim oružjem, dok zlice izgledaju realnije u odnosu na holivudske standarde. I pritom nisu dosadni. S druge strane, Man kao da je pokušao da ovim filmom pomiri komercijalno sa umetničkim i nije u tome do kraja uspeo, već je pre zbunio sistematski idiotizovanu publiku za ovakve sadržaje. Ipak, s obzirom na težinu poduhvata, i ovaj pokušaj mu se računa kao plus.