belle

I u novoj godini nastavljamo s tradicijom pasus-prikaza. Ovoga puta na slušalačkom meniju – tri (n)ovogodišnja albuma

Marko Nikolić

Panda Bear – Meets the Grim Reaper (Domino)

panda

Zakleli biste se da je bilo gotovo juče, ali od najzvezdanije tačke Panda Bearovog muzičkog delovanja u vidu albuma Person Pitch i posebno, singla Bros, prošlo je, zakuni se, već osam godina. U međuvremenu je njegov matični bend Animal Collective, osim što je bio poslednji indie bend koji je na svom vrhuncu pohodio Beograd (u slučaju da vas zanima zašto takvih koncerta više gotovo da nema – pretpostavljam da i sami znate odgovor), gotovo u trenu doživeo sudbinu Jugoslavije u nekadašnjem komunističkom svetu – od predvodnika do relikta prošlosti, doduše bez toliko prolivene krvi, ali ni suza. Ili ako vam je draže drugačije poređenje – kao drum n bass krajem prošlog veka. Prethodni, milozvučni ali ne-toliko-dobar-da-bi-mu-se-vraćali solo rad Tomboy iz 2011. nije nešto popravio taj utisak, što je za avangardne muzičare koji su, fakat, više bili cenjeni nego voljeni porazan razvoj situacije. Najsvežiji diskografski susret Pande s personifikacijom smrti podseća sve nas koji smo ga voleli zbog čega su nam te onostrane vokalne harmonije iz neke druge vaseljene tako žarko ne tako davno grejale srce, no sve u svemu ovaj album je kao razglednica nekog zaboravljenog ortaka u čijoj je kreaciji sa vodenim bojama u rukama učestvovalo njegovo novopridošlo dete. Drago vam je da znate da je dobro, ali njegova egzistencija više nema previše dodirnih tačaka sa vašom. Kada se čitava slika posmatra u globalu, ona je više obećavala nego što je zapravo i bila potentna, a ironije sudbine ovih hektičnih, post-vezujućih vremena gde se i pet minuta slave čini kao večnost je u tome što su Animal/Panda eksperimentalni postulati arčenja psihodeličnih efekata i sintisajzerskih polivanja lako našli primenu u (indie) pop sazvučju, samo što oni sami više ne igraju gotovo nikakvu ulogu u tome. (6/10)

Death Grips – Fashion Week (Third Worlds)

deathgrips

U samo tri godine postojanja, američki hip hop eksperimentalisti objavili su četiri LP izdanja, provocirajući koliko se moglo (ponekad i banalno, mada mi je iz lokalne legende poznato da je očuh jednog sada već preminulog ortaka imao istetovirano „hvala“ na spolovilu), a ubitačni tempo šljake nije pokazivao znake uminuća pa evo, bez ikakve najave, objavljuju i novi, peti, a prvi instrumentalni („soundtrack“ za, k’o što ime kaže, modnu reviju ali samo ako ista bude održana na letećem tanjiru sa Marsovkama kao modelima), i to u godini u kojoj više ne postoje. Iako sam od samih početaka (Exmilitary (2011)) bio „na vezi“ što se tiče praćenja njihovog rada, nekritički prihvatane priče inače neviđeno osvešćenih (ironija) diskofila/muzičara o „budućnosti hip hopa“ i „radikalnosti“ sam uzimao s rezervom (tj.  podsmehom) jer nisu odgovarale zaticanoj situaciji na diskografskom terenu – Death Grips su bili dobar, ali ne i revolucionarno dobar bend. Izgleda da je trebalo da dođe do izostanka markantnog (ali i zamarajućeg) MC Ridea pa da revidiram svoj stav – osvežavajuće mračno i bučno svaštarstvo utisnuto na Fashion Week me momentalno podsetilo na žanrovsku otvorenost, još preciznije nepredvidivost Necro Deathmort i Shit and Shine, a oba jesu revolucionarno dobri bendovi, nastavljajući time nisku iščašenih hip hop mogućnosti započetu još od prvog važnog „uvrnutog“ hip hop albuma XXI veka – Vocal Studies + Uprock Narratives (2001) koji potpisuje (zaboravljeni) Prefuse 73, čime Death Grips zaslužuju da se pominju u istom dahu sa Shabazz Palaces, Earlom Sweatshirtom i Azealiom Banks kao najvrednijim predstavnicima ovog, inače vrlo mutnog hip hop trenutka u kome žanr proždire i reciklira samog sebe (bilo kroz nedovoljno agresivan boom bap revival (koliko god da mi prijaju, NehruvianDOOM i Joey Bada$$ nisu suštinski pridoneli kanonu) bilo kroz trappy južnjačko nasleđe, koje manje-više ostaje u ušima onoliko koliko žvaka u ustima ima ikakav ukus), iako je njegova budućnost oduvek, bar muzički, bila van njega samog. Death Grips besplatno podsećaju na tu činjenicu i ostavljaju za sobom prvi pamtljivi album 2015. (8.5/10)

Belle & Sebastian – Girls in Peacetime Want to Dance (Matador)

belle2

Priznajem da i pored najbolje volje i truda nisam uspevao da skapiram hermetični, fragilni bibliotečki pop mnogoljudne škotske grupe, ionako nazvane po poznatoj knjizi za decu. Pre više od deceniju uredno sam kupio mp3 kolekciju njihovih dotadašnjih albuma u meni lično najdražem jadranskom gradu Kotoru, od kusura koji je ostao nakon kupovine nikad jačih maslina po nikad smešnijoj ceni od četiri evra za kilo. Gotovo ni u čemu što je tamo bilo poslagano se nisam pronašao, delimično izuzimajući offshoot u vidu The Gentle Waves, a iz Škotske konkretno mi je tada više prijao rašrafljeni pijani raspad grupe Arab Strap. Praznina prilikom slušanja se nije umanjivala ni po preslušavanju narednih albuma, te sam napravio višegodišnju pauzu do ove ploče koja je po svim parametrima prijatno iznenađenje utoliko što besramno uživam u njoj. Gotovo dve decenije od nastanka, Škoti su na svom devetom albumu izgleda najzad diplomirali, te su užasno zarazni, pozitivni i raspojasani (padaju mi na pamet Beautiful South kao kvintesencija pučke britanske veštine potpunog prepuštanja pesmi, ali i sunarodnici Texas u pronalaženju sveže krvi na podijumu za igru), ali i dalje ozbiljni i umetnički nastrojeni (uključujući i posvetu onoj ludaji Silviji Plat). Prozore je otvorio i prostorije provetrio u šturu muzičku jednačinu ubačeni disco-funky koji u kombinaciji sa muško-ženskim višeglasjem poziva na ples i upumpava serotonin u krvotok. Ko je ikad položio neki ispit zna o čemu pričam. Ovde kao da je slučaj o ispitu življenja. (8.5/10)

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •